Kup.	Prod.	Sred.
117,15	117,86	117,51
107,05	107,69	107,37
110,59	111,26	110,93

Moj život u inostranstvu

27.03.2020 u 08:47

Pri izlasku iz malteškog kazina u vrelu julsku noć sačekao me je vruć mediteranski vetar. U mojim džepovima i novčaniku nije bilo ničega osim mobilnog telefona sa nešto malo kredita. „Ponjanji mi malo para, otipkao sam poruku koja je brzinom misli otputovala na drugu stranu mediteranskog mora, u izraelsku pustinju. - Koliko, stigao je ubrzo odgovor. - Samo da se vratim do Beograda. - Stići će ti ujutro. Samo mi reci šta je sada. Piće, kurve..? - Kocka. - Kocka! Gde ćeš noćas? Da ti rezervišem hotel? Molim te reci mi da si ok? Dalje nisam odgovarao. Teturao sam se mračnim malteškim ulicama sve dok nisam naišao na usamljenu klupu pored mora. Jedino poroci i molitva umej da utuku bes nemoći i vapaj očaja u čoveku. A ja se ne molim ni izbliza dovoljno. A poroci. Pijem

Moj život u inostranstvu

20.03.2020 u 08:49

Kako sam lovio stopere po Amsterdamu

Cela spavaona se zatresla kad je moj „big-klok“ (budilnik), tačno u sedam sati, zazvonio na metalnoj kaseti pored kreveta. Čuo sam na desetak jezika kako su me kolege spavači oterali u materinu. Oni dolaze iz grada oko četiri sata ujutru i u ovo vreme su u najdubljem snu. U Amsterdamu ostaju dva-tri dana i koriste svaku noć da „izoštre“ svoje mladalačke vidike, da do kraja iskoriste amsterdamska svetla koja se ne gase ni noću ni danju. Radovao sam se novom danu jer sam dobio novi posao od Lusi, gazdarice hotele „Adam i Eva“, gde inače spavam. Prethodne noći čavrljali smo dole u baru ceo sat i ona je primetila da se više ne vraćam u hotel umazan krečom. Rekao sam joj da sam završio sa farbanjem cele Finkove ulice i da će me zvati dogodine kad budu postavljali staklenu vunu u stanove

Moj život u inostranstvu

13.03.2020 u 15:10

Posla više nije bilo i ja se zaputih u Meksiko

Posle 13 godina provedenih u Zagrebu sudbina me 1991. godine ponovo vratila u Beograd. Vozio sam autoputem noću kroz Spačvanske šume. Bilo je oko tri ujutru kad sam stigao do Srbije. Približavam se prestonom gradu. Dugo me nije bilo. Sećam se glavnih ulica, ali po Beogradu nisam nikada vozio. Stigao sam gde sam krenuo, ali ne znam zaista kuda ću, pa još tako u ranu zoru. Grad je bio prazan i pade mi na pamet Bajlonova pijaca. Pa, tamo ću. Kada sam bio student išli smo u bar u hotelu „Mažestik” na Obilićevom vencu. Tamo sam i stanovao kao student, na broju 26. U zoru, posle igranke, uputili bi se peške kroz Skadarliju na pijacu. Tamo se jeo odličan burek. Idem baš tamo. Parkiram pred samu buregdžinicu. Burek miriše isto onako kao iz studentskih dana. Sednem za pult i okrenem se

Moj život u inostranstvu

07.03.2020 u 10:40

Život je soba s dvoje vrata

Pred zgradom u kojoj mi je nudila stan za iznajmljivanje, službenica jedne varšavske agencije odjednom je izgubila osmeh: „Moram da vas upozorim da su prethodni stanari, neki španski studenti, još uvek tu, ali čim izađu, stan će biti ponovo upristojen.” Unutra stanje gore nego što je očekivala: kao da je kroz stan protutnjao cunami jevtinog čileanskog vina s unezverenom mačkom na etiketi. Papirni tanjiri od pojedenog mezea na sve strane, a scenu zločina čuva i niz praznih flaša poljskog piva sa srećno odbranim imenom „Warka”. U staromodnoj kuhinji mladi par u donjem vešu sprema prvu jutarnju kafu - sasvim normalno, nije ni dva popodne. Primećuju nas tek kad im se obratim na španskom. Službenica insistira da nastavimo obilazak, više da prekrati muku, nego iz nade za zaradom. U

Moj život u inostranstvu

28.02.2020 u 14:41

Šta nećete imati kad odete

Neće vas više niko nedeljom zvati na ručak. Neće vas više niko zvati ni na kafu. Jedino možda tri sedmice unapred. Kad upiše u svoj rokovnik. Nećete imati omiljenu mesnicu i biti mesareva ljubimica kojoj ostavlja najbolje batake. Ovde ćete teško uopšte naći mesnicu. Meso ćete kupovati zapakovano u supermarketima sa rokom trajanja 12 dana. Nećete imati kome da ostaviti dijete na dva sata da sa prijateljicom odete na kafu. Nećete imati ni prijateljicu koja bi vas zovnula na kafu. Nećete imati ni vremena da odete na kafu. Neće vam mama ispred vrata ostaviti gajbu domaćeg povrća iz bašte. Neće, jer je hiljadu kilometara, ipak, daleko. Neće moći da vam napravi knedle. Ni sarmu. Ni krompirušu. Neće vam nikad moći pričuvati dijete da odete kod doktora, zubara, frizera… Foto

Moj život u inostranstvu

21.02.2020 u 10:48

Gazda viče na mene, nema ti ovde komunizma

Džoni sigurno više nije živ. Bio je pred penziju, kada smo došli u Toronto, muž, sin i ja. Te godine zima je u Torontu počela već u novembru a mi smo sleteli krajem septembra. Pamtim taj datum. Pamtim ga kao što se pamte rođendani. Pamtim taj prvi let avionom, pušačke zone, paperjaste oblake i kamen u želucu. Ispratiše nas kao na sahrani. Svi su plakali u Beogradu kao da se opraštaju sa nama za ceo život. Odvodimo im unuka, brata. Bratova deca mala, mlađeg sam zavarala čokoladom, a starijeg blinkerom. Ali roditelje nismo mogli prevariti. Okean je veliki. Prvo što sam ugledala kada smo izašli sa aerodroma, bilo je sunce. Veliko, daleko, bledo sunce. Falilo mu je žute boje. Oblaci su leteli kao da neko duva u njih. Visoke zgrade, poređane kao lego kockice. Na jednom ogromnom

Moj život u inostranstvu

14.02.2020 u 17:52

Veza je ovde jača od svih zakona

Pitanje koje najčešće čujem u poslednjih osam meseci je:„Da li ste se navikli?” Na lepo se ne moramo navikavati; to spontano prihvatamo, ne razmišljamo o tome jer svi smatramo da je „Bogom dato”. Na ono, ne tako lepo ili mnogo drugačije od svega na što smo već naviknuti, potrebno je vreme, dobra volja, potpuna predaja ili kako mnogi ovde kažu, snalažljivost. Posle četrdeset godina provedenih u inostranstvu, na tri kontinenta, od toga čitavih dvadeset osam godina u Japanu, vratili smo se nazad u grad našeg odrastanja i mladosti. Poslednji put sam bila u Srbiji 2014. godine. Razlike u poslednjih pet godina su veoma vidljive, fasade su još oronulije, iškrabane kojekakvim parolama i porukama, trotoari nisu sređivani decenijama, mnogo đubreta na sve

Moj život u inostranstvu

07.02.2020 u 10:05

Promenite ime, dobro je za vašu karijeru

Stajao sam na Jelisejskim poljima, u kasnu noć, u gradu svjetlosti, za Noć vještica. Jedino ja nisam bio našminkan i jedino ja nisam imao kostim. Ali kao da jesam. Gledao sam sve njih isto onako čudno kao i oni mene. Ni drugi putnici nisu bili meni slični. Moje putne torbe razlikovale su se od njihovih. Pokupljene ko zna gde i od koga, sa vidljivim godinama provedenim na putovanjima, ne po egzotičnim destinacijama, nego po balkanskim pijacama. Na jednoj od njih je pisalo Afrika. Ni sam ne znam otkud mi ta torba. Bio je to dug put. Sve vrijeme ovog svijeta jeste bilo moje, ali i najkraći put je bio dugačak a kamoli ovaj za Pariz. Tako je krenuo moj životni put izvan rodne zemlje. Menjale su se i zemlje, malo Francuska, zatim Engleska, pa Njemačka, pa opet Engleska, pa Španija i na kraju opet

Moj život u inostranstvu

05.02.2020 u 10:07

Živana iz „Njujork tajmsa”

Odaću vam jednu tajnu; ove priče izmišljam ujutru dok se brijem sa onom penom i pravim žiletom. Imam svaku moguću spravu koja radi na struju, ali brijanje je "po starinski". Valjda me vraća u vreme kada sam gledao kako deda veša ogledalce o tarabu, oštro brijač na kaiš, sapunja se četkom i onda se spretno brije. Kada je žilet nov obavezno se posečem, a to se desi i kada sam nervozan. Tako mi žilet ujutru postane instrument za merenje nervoze za taj dan. Upravo to se desilo ovog jutra - posekao sam se kada sam počeo da razmišljam o odjeku Noletove pobede. Pisao sam o tome u ovoj rubrici kada je on pobedio prvi put. A priča je bila o tome kako je meni kartu za prvi red dala firma kod koje sam radio, a onda sam hteo da tu lepotu vidi i moja supruga. Novakovi navijači ispred Arene u

Moj život u inostranstvu

31.01.2020 u 15:37

Praznik rada dočekasmo na Jalti

Nije bilo nimalo jednostavno doći iz Anape do Jalte, iako je relativno blizu. Kada se od Anape krene na severozapad, posle stotinak kilometara stigne se do moreuza koji spaja Crno i Azovsko more, a odvaja Rusiju i Ukrajinu. Sa ruske strane je luka Kavkaz, a sa krimske Krim a sam grad Kerč je desetak kilometara dalje od obale. Putnike je između ta dva mesta putnike prevozio trajekt koji je išao nekoliko puta dnevno. Međutim, otkada je Krim postao deo Rusije, situacija se potpuno izmenila. Saobraćaj iz Rusije prema Krimu koji je ranije išao preko Harkova, sada je preusmeren na prelaz Kavkaz - Kerč. Iako je povećan broj trajekata, danima se čekalo. Ako si pešak nema problema, ali vozila su morala da čekaju. Za boravak na Krimu odabrali smo Jaltu. Bez nekog posebnog razloga,

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Prijavite se na našu mailing listu