Marijana Kolarić prva je osoba koja će posle gotovo osam godina voditi Muzej savremene umetnosti u Beogradu sa mesta direktora, a ne vršioca dužnosti, i tek treća dama koja se našla na toj poziciji u njegovoj istoriji. Nakon imenovanja na prošlonedeljnoj sednici vlade, ona je juče preuzela dužnost od prethodnika Viktora Kiša, pa od danas i zvanično rukovodi ovom našom eminentnom ustanovom.
Biografski podaci ove istoričarke umetnosti beleže da je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za istoriju umetnosti. Radila je na poziciji stručne saradnice za kulturu u Gradskoj upravi grada Pančeva, kao nezavisna kustoskinja organizovala je nekoliko izložbi u Srbiji i inostranstvu, a u muzej dolazi sa mesta direktora i kustosa galerije „Novembar”. Članica je odbora 58. Oktobarskog salona – Beogradskog bijenala od januara 2019, a bila je i selektorka i kustoskinja 17. bijenala umetnosti „SEE Art Gates: Stanja stvarnosti”, kao i kustoskinja izložbe „Voyage: Putovanje kroz savremenu srpsku umetnost” u Muzeju kineske umetnosti u Šangaju.
Za razliku od dosadašnjeg vršioca dužnosti, koji je postavljen mimo održanog javnog konkursa i oko čega je pre godinu dana izbila prava bura u javnosti, nova direktorka prošla je konkursnu proceduru. Upravni odbor muzeja rangirao ju je kao prvog kandidata i za mesto direktora ju je potom predložilo Ministarstvo kulture i informisanja.
Sedate u vruću stolicu, ne toliko zbog same prirode tog mesta već upravo zbog bremena prošlih decenija i događaja, samih okolnosti koje su pratile ranija imenovanja i medijske pažnje koja je to sve pratila.
Okolnosti nikada nisu idealne, verovatno nisu bile ni onda kada je muzej osnovan i to po uzoru na tadašnji muzej MOMA u Njujorku. Umesto da razmišljam o otežavajućim okolnostima, sklona sam da razmatram sve one pozitivne aspekte kojih ima mnogo više i to da u nasleđu imamo instituciju sa izuzetno dugom istorijom postojanja kojom ne može baš svako ni u Evropi da se pohvali, ali i bogatu kolekciju kao kulturno blago sa ogromnim i nematerijanim nasleđem u pogledu javnog znanja, misli i ideja. Kako je muzejska zgrada sada rekonstruisana, a od skoro i Salon muzeja u Pariskoj ulici, muzej može ponovo da zablista punim kapacitetom. Da ne bih zvučala za početak preoptimistično, svesna sam svih problema i izazova sa kojima se muzej suočava, ali moguća rešenja predložila sam kroz četvorogodišnji plan i program, koji smatram realističnim, prizemnim i pragmatičnim u okolnostima u kojima se trenutno nalazi i muzej, ali i mi kao društvo.
Vaša profesionalna biografija je u obrazovno-stručnom pogledu bez mane. Ono što nedostaje jeste iskustvo u rukovođenju jednim velikim institucionalnim sistemom kao što je MSUB. Da li je zbog toga izazov, možda, veći?
Sigurno ne bih bila prva kada bih rekla da sve što u životu naučimo na nas ostavi trag, „izbrusi” nas za nova iskustva, pobede ili nove izazove, pa i probleme. Verujem da bi za svakoga, pa i onog sa više iskustva od mene u rukovođenju velikim sistemima, bio izazov da trenutno vodi MSUB. Jer, sem iskustva neophodno je da imate viziju razvoja institucije, da negujete hrabar duh, odlučnost, istrajnost, želju i veru u uspeh. Mislim da to i posedujem dovoljno da savladam sve nadolazeće izazove i probleme.
Tokom predstavljanja pred Upravnim odborom muzeja pomenuli ste, mislim jedini, Miodraga B. Protića, prvog direktora, i njegovo nasleđe. U čemu ćete se, možda, na njega ugledati u svom radu?
Pomenula sam ga u kontekstu uzora i arhetipa vrednosti koje direktor MSUB-a treba da poseduje i neguje. Protić je bio čovek vizionar zahvaljujući kojem i imamo danas ovaj muzej čiji je on idejni tvorac, osnivač i prvi direktor i neko ko je ostavio puno traga u domenu umetničkog i kulturnog života. Za mene je bilo neminovno podsetiti se te snažne ličnosti izrazite vizionarske snage i nesalomivog duha, predanog struci koji je u svemu što je radio iskazivao izuzetnu profesionalnost, ali i ljubav prema umetnosti, struci i zajednici.
Izrekli ste i ocenu da bi muzej trebalo da se kreće u pravcu interaktivnijeg, angažovanijeg i savremenijeg odnosa prema publici. Možete li malo konkretnije o tome?
Smatram da je potrebno redefinisati muzejsko iskustvo u kontekstu 21. veka, što bi pojednostavljeno značilo da život u digitalnom dobu nudi mnogo više mogućnosti rada na muzejskoj kolekciji kako bi ona bila predstavljana javnosti kroz raznolike, kako digitalne forme tako i izložbene formate koji bi bili propraćeni i adekvatnim vidovima interpretacije i teorijskim analizama. Da bi se to postiglo neophodno je najpre sprovesti proces digitalizacije muzejske zbirke i građe, stvoriti korisnički interfejs i učiniti zbirku i celokupnu građu dostupnom stručnoj javnosti i široj publici. Pandemija virusa korona je samo podstakla dosadašnje sve veće prisustvo digitalne sfere u našem svakodnevnom životu i svih njegovih kapaciteta. To ne isključuje izložbeni program muzeja već otvara nova vrata komunikacije i produkcije.
.jpg)
Posle više od decenije pauze, publika je na ponovnom otvaranju zgrade na Ušću 2017. mogla da vidi deo bogate muzejske kolekcije na izložbi „Sekvence”, ali ona nikada nije prerasla u formu stalne postavke, niti su se dela na njoj smenjivala u nekom određenom vremenskom razmaku, kako je bilo najavljivano. Bilo ih je 300 i postepeno su skidana zarad održavanja novih izložbi. Možemo li u vašem mandatu da očekujemo konačno stalnu postavku i u kakvoj formi?
Upravo ovo što ste naveli jesu izazovi jer muzejska zgrada koliko god delovala velika nije u mogućnosti da primi i stalnu postavku i odgovori na potrebu za velikim izložbenim formatima poput retropsektiva domaćih ili inostranih umetnika. Mislim da je neophodno naći kompromis u tome i pokušaću zajedno sa muzejskim kolektivnom da nađem neko rešenje, bilo da se izložba „Sekvence” nastavi u novim celinama ili nekom drugom obliku.
A kakav je vaš stav prema takozvanim blokbaster izložbama poput ove tekuće, posvećene svadbenim haljinama Žan-Pol Gotjea, o kojoj su bila oštro podeljena mišljenja i u stručnoj, ali i široj javnosti?
Blokbasterska izložba ili ne, ona mora da pokaže i opravda visoke umetničke kvalitete i standarde, dostojne muzeja i da bude u saglasiju sa njegovom orijentacijom. U toku svoje duge istorije, muzej je imao brojne izuzetne izložbe ali i one lošijeg kvaliteta. Trudiću se da MSUB u budućnosti drži reputaciju jedne renomirane ustanove koja će svojim izložbenim programom pratiti razvoj domaće i svetske savremene umetnosti, kao i doprinositi njenom boljem razumevanju u javnosti.
Krajem prošle godine Maja Gojković, ministarka kulture i informisanja, zatražila je od svih institucija kulture čiji je osnivač država da dostave informacije o reviziji fondova kako bi se utvrdilo tačno stanje naše kulturne baštine. Koliko će biti težak posao revizije zbirke sa više od 8.000 predmeta koja nije rađena odavno? Pominjalo se i da su depoi nedovoljno veliki, da je potreban i dodatan prostor...
U programu koji sam predložila je upravo insistiranje na reviziji zbirke kao i muzejske imovine. Ne iznenađuje da je Maja Gojković zatražila tu neophodnost, jer to jeste jedan od gorućih problema gotovo svih institucija kulture i muzejskih zbirki od nacionalnog značaja. Nakon završene rekonstrukcije i vraćanja radova u zgradu muzeja, revizija dela zbirke MSUB i provera njihovog stanja je neminovnost. Biće potrebno vreme i dobra organizacija da se revizija sprovede na adekvatan način. Tačno je da je jedan deo zbirke trenutno izmešten i da će biti potreban dodatni prostor o čemu ću govoriti tek kada za to bude napravljen konkretan i jasan plan.
U svom programu pominjali ste i unapređenje ljudskih resursa, možemo li da očekujemo neka nova kadrovska rešenja i kada?
MSUB poseduje stručan kadar u svim svojim postojećim sektorima, a radićemo i na podsticanju usavršavanja, mobilnosti, dodatnih obuka na polju stručnosti, sticanje novih, savremenih znanja i iskustava. U slučaju da se nakon procene realnog stanja stvori neophodnost za proširivanjem kapaciteta radnih mesta, biće poslat predlog osnivaču za obezbeđivanjem dodatnih (periodičnih ili stalnih) radnih mesta.
