Novi Sad – Srpska trobojka sačuvana je u šarama starog vojvođanskog ćilima. Utkivana je i tako da na prvi pogled nije vidljiva, niti se odmah može primetiti periodika crvene, plave i bele boje na vunenoj prostirci. Postoji etnološko tumačenje da je trobojka skrivana jer su u Habzburškoj monarhiji, potonjoj Austrougarskoj, uvođenjem Bahovog apsolutizma, bile zabranjene nacionalne trobojne zastave.
Tako je i srpski nacionalni simbol bio nepoželjan na tlu današnje Vojvodine kada se nalazila pod krunom „žuto-crne” monarhije. Jedno kraće vreme, uspela je da opstane zastava koja se vijorila na osnivanju Srpske Vojvodine, u Sremskim Karlovcima na Majskoj skupštini 1848. godine, dok je vlasti nisu zabranile.
„Pošto nije više bila dozvoljena, onda je snalažljivost i kreativnost žena dolazila do izražaja, pa je srpska trobojka utkana u ćilime i platna”, priča za „Politiku” etnolog Ljiljana Trifunović, kustos Muzeja Vojvodine u Novom Sadu i autorka izložbe „Simboli državnosti na etnološkim predmetima”, koja je otvorena uoči Dana državnosti.
Na izloženom ćilimu iz Stapara iz 1890. ne može se lako učiti motiv zastave, a kustoskinja objašnjava da je to mimikrija.
„Evo je – crveno, plavo, belo, pa s druge strane ’jugoslovenska’. Ne mogu da kažem da je tada bilo ideje jugoslovenstva, ali to je verovatno isto mimikrija”, dodaje.
Jedan stariji ćilim, iz bačkog mesta Parage (1870) izuzetno je očuvan, a trobojka je tu već uočljivija. Najstariji je među izloženih 26 predmeta iz zbirki Etnološkog odeljenja, koji sežu do početka Drugog svetskog rata. Ovaj ćilim, kako smo čuli, tkale su dve žene, snaja i svekrva, Nasta i Milica Pašin. Kada je 1947. stigao u muzej, darodavci su ispričali tadašnjem kustosu o trobojki na njemu, kao i da su ga dve žene koristile i zvale „zelena bašta”, zbog zelenog polja oko koga su istkane kornjače, leptiri, cvetne grane i cvetići. Inače, ćilim u Vojvodini, kaže nam Trifunovićeva, nije stavljan na pod, sem u crkvi, za pogreb i za venčanje. U kući se koristio samo na krevetu, stolu ili zidu.
Sačuvane su i vunene torbe u koje su utkani državni simboli. Veoma stilizovani grb Kraljevine Srbije iz 1882. urađen je na torbama iz Bavaništa i Crepaje (1920). Pažljiviji osmatrač primetiće dvoglavog orla na ovim torbama, a na crepajskom i četiri ocila. Zvanični kraljevski grb nalazi se i na izloženim guslama, nepoznatog mesta porekla, sa urezanim natpisom: „Gusle moje dragi razgovori za Srbiju i Srbina njena”, i godinom 1887. Isti simbol je i na dvema čuturama (1910, 1920). Prva je iz Srbobrana i na njoj piše: „Domaćice ded poskoči u čuturu vina natoči”, a za drugu se zna tek da je pripadala izvesnom Mihaelu Kostiću Albanesu.
Grb je i na velikoj dozidnici iz Bačkog Gradišta, platnu kojim su ukrašavani zidovi, a na ovom komadu je prikazan srpski simbol sa krunom u sredini, i sa svake strane bogata trpeza: po praseća glava na tanjiru, riba, voće, kolači, boca ruma i konjaka. Prikazani su u rasporedu koji govori o neveštoj pripremi za vez – trukovanju. U muzej je dozidnica dospela 1992. sa nepotpunim podacima, pa se pretpostavlja da je nastala 1920–1930, zbog konca za vez u boji i meliranog koji se tada pojavljuje. „Srbin ima četir slova stara, samo sloga Srbina spasava”, izvezeno je na platnu.
„Nacionalni simboli na ovim predmetima govore o tome koliko je stanovništvo u Vojvodini bilo okrenuto prema Srbiji. Sa pojedinih vidimo da je u narodu postojala svesnost srpskog porekla, porodice, sela...”, navodi muzejska savetnica i autorka izložbe.
Za razliku od ćilima, napominje, na izloženim peškirima tkalje su bez skrivanja isticale srpsku trobojku. I jedni i drugi, dodaje, bili su deo devojačke spreme. Iako je isticanje nacionalnih obeležja u to vreme bilo rizično, zaključuje etnološkinja, vidimo da su tkalje, vezilje i drvorezbari ipak svoje rodoljublje pretočili u koristan i upotrebljiv predmet, veoma važan u životu ondašnje čovekove zajednice.
