ponedeljak, 01.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 12.01.2021. u 15:41

Škola u ulozi pomiritelja

(Фото Unsplash/Johnny McClung)

Ljudi su izmislili kalendar kako bi na kraju – sagledali početak i dobili potpunu i jasnu sliku svega onog što se zbilo ili što je moglo da se dogodi, a nije. Tako nas ovi dani nagone da se zapitamo, između ostalog, zašto naši učenici ne poznaju dobro maternji jezik i ko je tome kriv. Ugledne dnevne novine postaju zgodan poligon da se o ovoj temi raspravlja. Piše se o onom što je čuto već mnogo puta – da je malo časova ovog predmeta u školama, da je gradivo obimno, da su nastavnici nedovoljno plaćeni, a onda i nemotivisani.

Takvom nizu ne nazire se kraj. Međutim, zaboravlja se početak koji kao da izmiče učesnicima u dijalogu – škola je prećutno preuzela ulogu pomiritelja u krahu savremene porodice. Kako? Tako što se danas sve više računa na to da su naši đaci porasli u domu emotivno nepismenih ljudi, pa je zadatak nastavnika da tu slabost uvaži i bude mek kada se bavi ozbiljnim temama.

Svaki roditelj koji pročita ovo neće se složiti sa mnom, jer će reći da nije lako odgajati dete u ovim „mutnim vremenima”, gde su učestali „sukobi i uzbune među ljudima, i naravno da će svaki koji to pomisli – biti u pravu, ali nije važno da li je to istina, već šta s njom čovek može da napravi.

Setim se ponekad jednog roditelja koji je uznemiren došao u školu da razgovara sa mnom i kaže mi kako ćerka ima problem s mojim predmetom jer je pre nekoliko dana peglala košulju, zaplakala se i (pro)govorila: „Mrzim srpski!” Majku sam pokušala tad da umirim, upitala zašto se ćerka tako oseća, odgovorila je da ne zna, a onda joj obećala da ću sa svojom učenicom, prvom prilikom, porazgovarati. Kada smo se srele, učenica se izvinila na majčinoj poseti i svoju epizodu, koja je bila povod dolaska majke u školu, ovako objasnila: „Sve mi se skupilo, profesorka, teško mi je bilo u tom trenutku, a trebalo je da čitamo lektiru. Najlakše mi je bilo da bes ispoljim na toj knjizi i vama. Oprostite!”

Nikad neću zaboraviti njen mio pogled dok je govorila o neprijatnoj sceni kod kuće, ali i majčinu nesnađenost i zbunjenost detetovom reakcijom.

Ukratko, ovako izgleda komunikacija danas između roditelja i njihove dece. Prvi su brižni, a drugi ušuškani u svome domu. Sve bi bilo u redu kada bi se roditelji brinuli kako će se njihova deca zaista sutra u svetu snaći i kada bi ih podržali da sami koračaju i nevolje rešavaju, a oni budu tu za njih samo kada je to zaista potrebno. Jer sve drugo je medveđa usluga i tome svedočimo svakoga dana u radu s učenicima. Dok je nastavnik blag i nezahtevan, sve ide kao po loju. Kako se pred učenika postave veći zahtevi, a uvek u skladu s uzrastom i mogućnostima, on tone i postaje – često čujemo tu reč – anksiozan. I umesto da se ohrabri da savlada prepreku, nastavnici su neretko zamoljeni da prepreku sklone da se dete ne bi saplelo i palo. To već ne bi bilo ugodno. Roditelj već ne bi znao kako s tim.

A ne bi znao jer misli da je čovek krhotina i da nije stvoren za podvig.

Naprotiv, ljudsko biće raste u nevolji, prilagođava se onome što mu život krišom stavlja na put, kako bi – tako – osnažilo svoju intelektualnost i produbilo svoju duhovnost. Retko kad – ili retko kako – drugačije.

Zato bi roditelju trebalo da se kaže da je u redu da dete padne, jednom ili mnogo puta, pa da stresajući prašinu s odeće nastavi smelo kud je pošao, svesno da je učinilo i više nego što je mislilo da može. U takvom scenariju nastavnik više ne bi morao da bude branilac samome sebi, a mora se braniti ukoliko pred đaka postavi ozbiljan zahtev, da bi konačno mogao da radi svoj posao – s jedne umerene i pristojne distance da pokaže učeniku ono što je i sam naučio: da nerad nikoga nije motivisao i da se motivacija razvija što se više trudimo, da moramo da čitamo, jer tako učimo kritički da mislimo i postajemo nepotkupljivi, da šireći svoje vidike nesavladani bivamo, hrabri u svemu što postaje deo našeg iskustva i – da nam vetar u leđa daju oni koji se na prvi pogled čine možda nejnepristupačnijim, jer s njima učimo kako ćemo sa svima ostalima.

Dakle, tek kada nastavnik prestane da bude roditelj, a ne treba da bude ni otac ni majka, jer mu ta ukoga ne pripada, moći će da bude učitelj pravopisa i mudrih spisa naše književnosti.

Do tada je samo klovn u predstavi koja nimalo nije smešna.

Biljana Kovačević,
prof. srpskog jezika i književnosti

Komеntari7
cbad3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena Petrovic
Biljana Kovacevic je bila student kog je bilo uzivanje slusati kada izlaze svoj seminarski rad za katedrom. I sad kad citam tekst, secam se da sam joj jednom rekla - Biljo, kao novinara da sam slusala. Obe smo profesori, i slazem se sa njenim recima u datom tekstu.
Срба, Велика Британија
Највећи ресурс једног човек или групе људи (породица, народ...) је смисао за реалност или ти здрав разум. Проблем. Је што свако верује да је баш његов разум здрав а сви остали болесни. Сјајно написан чланак али из српске перспективе тј ви не можете ни да уoчите проблеми који су очигледни. У Србији је све патња - чак је и полагање возачког испита сведено на ниво ратне приче. Србија нема ни људских ни материјалних ресурса за квалитетно образовање. Добри просветари су изнимка, не правило.
Марина Чарапић
У свакој напредној европској држави брига о језику јесте питање националне части. Мало је потребно да се унапреди настава. О томе другом приликом. Ауторка говори о захтевима који се стављају пред ученике. И ту је ствар врло једноставна.Наше су школе политизоване и директори наших школа су стално у предизборној кампањи. Дакле нема замерања родитељима и ученицима.Све је подређено освајању новог мандата.Дакле, млади професори, на вама је да ствари мењате ал судећи по Првој бг.гимназији сумњам...
Olivera Klarićc
Apsolutno tačno,nas je učiteljica vaspitavala u najmanju ruku kao da nas sprema za budućeg Boška Buhu,ako treba bombom,golim rukama,prsa u prsa sa životom.Neizmerno sam joj zahvalna zbog toga.Kad se tako mali prekališ,ništa ti posle nije teško.E,sad druga pravda i drugi sudija.Kad jednom budemo svi mislili jednako,ili se desi čudo za dobrobit pokoljenja,biće,možda,drugačije.
Учитељица
Одавно не прочитах бољи резиме нашег свеукупног школства. У улози сам и мајке и просветног радника. Из оба "пара ципела" тврдим да су Вам запажања и објашњења тренутног стања истинити.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja