Ljudi su izmislili kalendar kako bi na kraju – sagledali početak i dobili potpunu i jasnu sliku svega onog što se zbilo ili što je moglo da se dogodi, a nije. Tako nas ovi dani nagone da se zapitamo, između ostalog, zašto naši učenici ne poznaju dobro maternji jezik i ko je tome kriv. Ugledne dnevne novine postaju zgodan poligon da se o ovoj temi raspravlja. Piše se o onom što je čuto već mnogo puta – da je malo časova ovog predmeta u školama, da je gradivo obimno, da su nastavnici nedovoljno plaćeni, a onda i nemotivisani.

Takvom nizu ne nazire se kraj. Međutim, zaboravlja se početak koji kao da izmiče učesnicima u dijalogu – škola je prećutno preuzela ulogu pomiritelja u krahu savremene porodice. Kako? Tako što se danas sve više računa na to da su naši đaci porasli u domu emotivno nepismenih ljudi, pa je zadatak nastavnika da tu slabost uvaži i bude mek kada se bavi ozbiljnim temama.

Svaki roditelj koji pročita ovo neće se složiti sa mnom, jer će reći da nije lako odgajati dete u ovim „mutnim vremenima”, gde su učestali „sukobi i uzbune među ljudima”, i naravno da će svaki koji to pomisli – biti u pravu, ali nije važno da li je to istina, već šta s njom čovek može da napravi.

Setim se ponekad jednog roditelja koji je uznemiren došao u školu da razgovara sa mnom i kaže mi kako ćerka ima problem s mojim predmetom jer je pre nekoliko dana peglala košulju, zaplakala se i (pro)govorila: „Mrzim srpski!” Majku sam pokušala tad da umirim, upitala zašto se ćerka tako oseća, odgovorila je da ne zna, a onda joj obećala da ću sa svojom učenicom, prvom prilikom, porazgovarati. Kada smo se srele, učenica se izvinila na majčinoj poseti i svoju epizodu, koja je bila povod dolaska majke u školu, ovako objasnila: „Sve mi se skupilo, profesorka, teško mi je bilo u tom trenutku, a trebalo je da čitamo lektiru. Najlakše mi je bilo da bes ispoljim na toj knjizi i vama. Oprostite!”

Nikad neću zaboraviti njen mio pogled dok je govorila o neprijatnoj sceni kod kuće, ali i majčinu nesnađenost i zbunjenost detetovom reakcijom.

Ukratko, ovako izgleda komunikacija danas između roditelja i njihove dece. Prvi su brižni, a drugi ušuškani u svome domu. Sve bi bilo u redu kada bi se roditelji brinuli kako će se njihova deca zaista sutra u svetu snaći i kada bi ih podržali da sami koračaju i nevolje rešavaju, a oni budu tu za njih samo kada je to zaista potrebno. Jer sve drugo je medveđa usluga i tome svedočimo svakoga dana u radu s učenicima. Dok je nastavnik blag i nezahtevan, sve ide kao po loju. Kako se pred učenika postave veći zahtevi, a uvek u skladu s uzrastom i mogućnostima, on tone i postaje – često čujemo tu reč – anksiozan. I umesto da se ohrabri da savlada prepreku, nastavnici su neretko zamoljeni da prepreku sklone da se dete ne bi saplelo i palo. To već ne bi bilo ugodno. Roditelj već ne bi znao kako s tim.

A ne bi znao jer misli da je čovek krhotina i da nije stvoren za podvig.

Naprotiv, ljudsko biće raste u nevolji, prilagođava se onome što mu život krišom stavlja na put, kako bi – tako – osnažilo svoju intelektualnost i produbilo svoju duhovnost. Retko kad – ili retko kako – drugačije.

Zato bi roditelju trebalo da se kaže da je u redu da dete padne, jednom ili mnogo puta, pa da stresajući prašinu s odeće nastavi smelo kud je pošao, svesno da je učinilo i više nego što je mislilo da može. U takvom scenariju nastavnik više ne bi morao da bude branilac samome sebi, a mora se braniti ukoliko pred đaka postavi ozbiljan zahtev, da bi konačno mogao da radi svoj posao – s jedne umerene i pristojne distance da pokaže učeniku ono što je i sam naučio: da nerad nikoga nije motivisao i da se motivacija razvija što se više trudimo, da moramo da čitamo, jer tako učimo kritički da mislimo i postajemo nepotkupljivi, da šireći svoje vidike nesavladani bivamo, hrabri u svemu što postaje deo našeg iskustva i – da nam vetar u leđa daju oni koji se na prvi pogled čine možda nejnepristupačnijim, jer s njima učimo kako ćemo sa svima ostalima.

Dakle, tek kada nastavnik prestane da bude roditelj, a ne treba da bude ni otac ni majka, jer mu ta ukoga ne pripada, moći će da bude učitelj pravopisa i mudrih spisa naše književnosti.

Do tada je samo klovn u predstavi koja nimalo nije smešna.

Biljana Kovačević,
prof. srpskog jezika i književnosti