Ponekad  je apsurdno kratko rastojanje između doživljaja da živimo u  „najboljem od svih mogućih svetova” i zaključka  da ovaj svet „ne bi mogao da postoji da je samo za dlaku gori”. Do iskustava koja prodiru u samu suštinu političke stvarnosti ne dolazimo svaki dan. Dugi su istorijski ciklusi u kojima preovlađuje jedna slika sveta, uprkos upozorenjima umnih i hrabrih pojedinaca da stvari možda nisu baš takve kao što nam izgledaju. „Hladni rat” bio je prilično zlokoban naziv za epohu koja je započela okončanjem Drugog svetskog rata i trajala do pada Berlinskog zida. Ali to je razdoblje u kome je srpski narod, zahvaljujući jedinstvenom i neponovljivom rasporedu međunarodnih odnosa, uz faustovske kompromise sa „liberalnom diktaturom” Josipa Broza, stvorio sliku o dobrom životu, neretko bacajući nadmene poglede na susede koji su iza gvozdene zavese živeli u oskudnoj svakodnevici. Mislilo se da su činjenice takve zato što proističu iz pretpostavljene prirode sveta i da drugačije ne mogu biti. U stvari, političke činjenice uvek su rezultat razumevanja ili nerazumevanja procesa koje istorija stavlja na dnevni red. Ne događa se po automatizmu da istorija nagradi narode koji u svojoj ruci drže zastave pravde i istine. Potrebno je i da njihove političke putovođe prepoznaju duh vremena, njegove zamke i njegove šanse.

U poslednje vreme u političkim diskusijama često se upotrebljava izraz „prava strana istorije”. Prema kriterijumu univerzalnih humanističkih vrednosti Srbi su od ustanka iz 1804. godine, pa preko Sretenjskog ustava i Balkanskih ratova, od trijumfa na Solunskom frontu do okončanja Drugog svetskog rata bili nepogrešivo na „pravoj strani istorije”. To, međutim, nije bilo dovoljno da osiguraju pouzdanu i stabilnu budućnost. Nedostajalo je predviđanje političkih raspleta u realističnoj perspektivi, sa elementima konstruktivnog pesimističkog opreza. Onda se dogodio pad Berlinskog zida i zemljotres koji je poremetio ne samo ravnotežu velikih sila i geopolitičku mapu interesnih vektora nego je srušio vrednosnu strukturu na kojoj je svet počivao dva stoleća. Relativizovana je i „prava strana istorije”.

U senci vojne i ekonomske nadmoći pobednika hladnog rata počeli su da se švercuju hegemoni davno proterani sa ovih prostora, ali i sledbenici gubitničkih ideologija, oni koji su bili na „pogrešnoj strani istorije”. Ne samo da se obnavljaju poraženi teritorijalni i ideološki koncepti nego se falsifikuje prošlost. Povesni stid i pokajanje brišu se iz samosvesti. Za to je neophodno da drevni znakovi koji upozoravaju na „pogrešnu stranu istorije” budu bezobrazno preusmereni prema   stoletnim i časnim bastionima njene prave strane.

Srbiji se ni u najpodlijim spletkama ne može odreći da je u svim ključnim prelomima moderne Evrope stajala i borila se na strani onih vrednosti koje sačinjavaju magistralni tok civilizacije – bez izuzetka u prvim redovima. Ali, spletkaroši iz naših redova, autošovinisti i opozicija razoružana sopstvenom nesposobnošću, uz podršku retrogradnih političkih krugova u složenom konglomeratu Evropske unije, pokušavaju da savremenu Srbiju smeste na „pogrešnu stranu istorije”. Kompleksi gubitnika i dugo potiskivani revanšizam koriste civilizacijsku pometnju u kojoj su se poražene sile istorije zakačile za mundir pobednika hladnog rata. Ključ upravo i jeste u pometnji.

Na Srbiju i srpski narod početkom devedesetih udaralo se sa svih strana i mimo svih principa. Zaštite nije bilo ni u Ujedinjenim nacijama koje su ostale forum bez autoriteta. Evropska unija je pristrasno stala uz secesionističke republike Jugoslavije. Završilo se bombardovanjem Srbije 1999. godine  i priznavanjem samoproglašene nezavisnosti Kosova. Da li je rušenje međunarodnog pravnog poretka i Povelje Ujedinjenih nacija bila „prava strana istorije”?  Da li bi bila „prava strana istorije” da Srbija prizna Kosovo, da izgubi sve a da ne dobije ništa, da pristane na utapanje Republike Srpske u unitarnu Bosnu i Hercegovinu? Da li bismo bili proglašeni dobrim momcima ako bismo se odrekli legitimnog prava da imamo dobre političke odnose sa Rusijom ili Kinom ili prava da jačamo svoju odbrambenu moć? Da li bi nas obuhvatila nova definicija „prave strane istorije” ako bismo pristali da,  odsečeni od tradicionalnih i pouzdanih prijatelja i novih korisnih partnerstava, još stotinu godina budemo parije pred kapijama Evropske unije, iako smo po svim standardima i istorijskim postignućima nesumnjivo ispred nekih njenih članica.

Očigledno je da kompas koji određuje koja je prava a koja pogrešna strana istorije  funkcioniše konfuzno u magnetnoj oluji koja danas tutnji međunarodnim poretkom. Srbija, međutim, zna kako da uvek bude na pravoj strani. Dovoljno je da ostane dosledna svojoj identitetskoj i moralnoj vertikali, svojim duhovnim temeljima – jer, kako bi to rekao filozof, stvarno može da bude samo ono što je umno. Sve drugo je kratkoročna računica. Zbog toga je Evropska unija, uprkos svemu, naš izbor i naš interes, a mi istorijski obrazac njenih najboljih projekcija.

Za dobronamerne ljude koji žele obnovu pouzdanog i pravno utemeljenog međunarodnog poretka, kojima mir, stabilnost i opšti prosperitet predstavljaju samorazumljive vrednosti, srpski putokaz stoji nasred puta!

Politički filozof