Silno je padao novi sneg dan uoči predskazivanog smaka sveta za petak 21. decembra 2012. godine. Pravi blizard – najava da će do smaka zaista doći? Od čega čovek strepi, ako uopšte strepi, pred mogućom kataklizmom? Od kratkovekog prizora užasa? Od zamišljanih bolova u času nasilne smrti?
Danas ili sutra sve će za njega ionako nestati. Nestaće zauvek. Jednom, svakako, zaustaviće se isplata novca iz penzijskog fonda na moju adresu. Zajedno s mojim ja nestaće moji suvenirski fudbali u podrumu, moje voćke u dvorištu (jesam li ih uzalud posadio?), moja polica s meni dragim knjigama, moj dnevnik o životu u emigraciji, u kojem sam nepatvoreno svoj.
Na taj crni petak, negde oko podne, zazvonio je telefon: Brankica – došla bi predveče do nas u En Arbor, sa Srkijem, da zajedno „proslavimo” Sudnji dan, rekla je i spustila slušalicu ne sačekavši da bilo šta kažem.
Stigli su mercedesom kojeg je Majlo kupio Brankici kao svadbeni dar. Brankica je Klemina kuma iz pređašnjeg njihovog života, nedavno je i ona napustila rodnu teritoriju i našla utočište u Americi, munjevito se zaljubila u Majla posle njegovog razvoda sa ovdašnjom ženom, i on u nju, pa su se jednako munjevito i venčali.
Osim Kleme, jedino je još ona bila Srkijeva zaštitnica, tamo u detroitskoj komuni našijenaca u kojoj smo donedavno bili i moja žena i ja. Doneli su nam bogat „američki paket”: dobro italijansko vino, čitav mali sajamski izbor najboljih sireva, nekoliko salama koje podsećaju na zabiberene sušene kobasice iz Mađarske, slane ringlice, artičoke u kiselom uljnom konzervansu, guščiju paštetu, pršutu, flašu najkvalitetnijeg maslinovog ulja, pakovanje prvoklasne kafe.
Sve to s ukusom zapakovano u pletenoj kotarici s mekom slamenom podlogom, dekorisano lepim crvenim i zelenim jabukama, kivijem, okruglicama čokolade u staniolskom “zlatu”, a na posebnom pladnju još topao okrugli hleb prepečene braon kore dekorisane knjigicama, vinskim burićima i (to je valjda bila Srkijeva kreacija) fudbalčićima.
Za Brankicu i moju ženu Mariju umutio sam margaritu, sa dosta „srebrne” aztek tekile; Srki i ja, uz bogato naseckano meze, odmah smo prešli na vino.
Kamin pucketa; pričamo o nesagledivim američkim mogućnostima ali i uskraćenostima koje su neizbežne, i ovde, za one što su kao mi u dobu teško izmenjivih stečenosti. Srki i ja se dotičemo sporta, to je nezaobilazno. Slažemo se u oceni da je američki odnos prema sportu, uz vidljivo nagnuće ka šovinizmu, obična parada, glamurozna naravno kao i u drugim vidovima njihovog „trošenja” vremena.
Sve u svemu: neozbiljnost, površnost, neostrašćenost, sterilnost. Pričamo i o drugim, lepšim stvarima, o putovanjima.
Brankica je ponela putničku brošuru Njujorka, lista je i kaže, sva ozarena, da će tamo putovati s Majlom u dane čim zima malo popusti; muž joj je to obećao, kaže, a Srki na to, uistinu bez zlobe, dodaje „obećanje, ludom radovanje”.
„Ne budi cinik”, kaže mu Marija, pa seda uz Brankicu i prenosi joj, iskreno se radujući njenom putovanju, utiske sa našeg boravka u Njujorku za doček prošle Nove godine. Posebno izdvaja hotel „Mariot”, na uglu 46. ulice i Brodveja, s našom sobom na desetom spratu što gleda na Tajms skver, jednu dugu šetnju Četvrtom ulicom i Beverijem sve do ulice Bajard u centru Kineske četvrti, pa jedan izlazak na Ist River.
„Lepo malo odmorište iznad vode, pogled na Long Ajlend; zalazak sunca i miris morske soli...”, kaže Marija.
Onda se i ona pohvalila: „A nas dvoje ćemo za doček ove Nove godine putovati u Los Anđeles. Kod našeg sina i njegove devojke.”
„U bajkoviti Los Anđeles! Baš vam zavidim!”, iskreno se otelo Brankici.
U dugom ćaskanju kroz noć Srki i ja, odvojeni od njih dve, okrenemo se na momenat jedan od drugog, zaćutimo i s fotelja piljimo u kamin. U dubini kamina poigrava zelenkasto-crveni plamen.
Srki u njemu vidi neizgovarano ime njegove Jasmine, jedine devojke koju je voleo, ja naš crni salon u čijem uglu svetluca okićena jelka, u kući na Banovom brdu...
Pratimo ih na odlasku, mašemo im dok Brankica manevriše u skučenom prostoru donekle raščišćenom od snega i lagano silazi na ulicu, dok svetlost iz farova pravi iza nas groteskne senke.
Nalivam posle sebi još jedno piće i s čašom silazim u podrum; sedam na čupavu zelenu krparu kraj zbirke mojih sjajnih fudbala. Šteta, zaboravio sam da ih pokažem Srkiju. Vino me opija... Čujem Mariju kako me odozgo doziva.
- Ponoć je prošla.
- Ništa.
- Ništa se nije dogodilo.
Svet i sve stvari stoje na svom mestu; traju i dalje.
U danu posle poštar mi je na potpis uručio specijalnu pošiljku iz Beograda, dugačku tubu od tvrdog kartona. U kratkom propratnom pismu urolovanom zajedno sa plakatom u tubi, moj brat mi piše: „Ako si primio ovu pošiljku znači da smo i dalje živi! Ništa! ‘Stručnjaci’ koji su tumačili drevni kalendar Maja napravili su dobar pazar prodavcima skupih skloništa od Smrti.”
Uz najlepše želje i čestitke za Novu godinu, bratski tople, na kraju pisma kaže: „Šaljem ti ovaj poster Če Gevare iz 1968. godine, originalni milanski otisak, da ga smestiš na odgovarajuće mesto u svojoj penzionerskoj radnoj sobi. Da se podmladiš.”
Pažljivo sam ispakovao čuveni plakat u čijem donjem desnom uglu piše “ČE JE ŽIV!” i s njim popunio prazninu na zidu iznad pisaćeg stola.
Zoran Rosić
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika
