Budućnost je već počela. Gleda se u direktnom ili odloženom televizijskom prenosu. Daljinski upravljač vas, dakle, vodi na jedinu eksteritoriju na kojoj ne važe mere kriznog štaba, ni REM-a, ni zdrave pameti. Gomila starleta čije su usne napumpane na pet atmosfera ne moraju da nose maske – naročito ne one koje pokrivaju lica, ako me dobro razumete. Ne održavaju fizičku distancu, dok se jurcaju sa raznolikim muškim primercima pokupljenih sa društvenog taloga. Naprotiv, bliskost je poželjna, naročito ispod jorgana. Žurke se prave redovno, a od policije ni traga.
Dok je svet manje-više u karantinu, rijaliti programi su jedine preostale slobodne teritorije! Takvu viziju sveta ne bi prorekli ni Nostradamus, ni Kant, ni Fukujama, ni Džon Ford. U vestern klasicima, romantizovanom epskom svetu Divljeg zapada, cilj svake bitange bio je da pređe Rio Pekos, na prostore gde ne dopire vlast federalnog šerifa. U Srbiji ne morate da jašete niz preriju, bežeći od Džona Vejna, Gari Kupera, Džemsa Stjuarta ili doktora Kona. Spas od globalne virusne agorofobije možete pronaći samo u jednom slučaju: ako postanete stanovnik rijaliti sveta, kao paranormalne enklave naše stvarnosti. Jedan karantin zamenićete drugim. U prvom ste potencijalna meta zakona i epidemioloških mera. Ako u svoj stan pozovete goste na slavu, ili proslavu Nove godine, anonimni potkazivač, a ima ih, na vrata će vam pozvoniti policija. Ni Bog, ni porodični svetac, ni Deda Mraz, neće vam pomoći. Ali u „Zadruzi” ili „Parovima” dozvoljena je apsolutna sloboda, iako su njihovi stanovnici zatočeni po više meseci, neki i godinama, sa zadatkom da izlivima prostakluka, pred kamerama, povećavaju gledanost televizija Pink i Hepi.
Sada mi je nešto jasnija misao slavnog pozorišnog reditelja, šezdesetosmaša i levičara Ljubiše Ristića, koji je nekoliko sati proveo u „Parovima”, sa još nekoliko koloritnih sagovornika. Razgovarajući o geopolitici, srpskom nacionalnom pitanju, Želimiru Žilniku, dugom maršu kroz institucije i tome slično, Ljubiša je rekao: „Moje ideje su suviše ekskluzivne da bi bile masovno prihvaćene.” Podrazumeva se da pojedinci iz rijalitija nisu ništa razumeli. Verovatno su im, umesto alkohola, u čaše sipali toplu čokoladu.
Ali, pristavši da gostuje – bilo je to predkoronaško doba – najveći pozorišni reditelj konačno je priznao poraz sopstvene ideje: prezreni na svetu i oni koje muči glad, više čak ne žele ni konkretnu akciju na terenu, a kamoli elitistički hermetizam. Valjda su zato te noći Ljušini gosti otišli ranije na spavanje! Shvatili su da Bader-Majnhof nije gradić u Nemačkoj u kojoj će gostovati Mitar Mirić.
To je samo potvrdilo da su rijaliti formati ideološki, a ne televizijski format, što je Željko Mitrović pojasnio jednostavnom formulom: u epohi liberalne demokratije i slobodnog tržišta, narod je taj koji bira šta će da gleda. Naravno da je reč o klasičnoj zameni teza. Umeo je narod da gleda i „Kino oko” Dragana Babića, ali u vreme jednopartijske crvene diktature i komitetskih cenzora. U kasne sate, zlikovci su puštali i filmske maratone. Bergmana, na primer.
Kako je cunami lažne demokratije preplavio i ovo parče zemlje, nastupila su nova pravila. Bilo je potrebno sedativno uticati na narodne mase i ponuditi im opsenu, kako bi se njihova pažnja skrenula sa takozvanih tranzicijskih procesa, odnosno prelivanja njihovog novca u džepove stotinak porodica. Uostalom, nije li tranzicija revolucija koja večno teče? Upitajte se zašto nikada nije završena.
Kako su se rijalitiji pokazali izuzetno delotvornim i Americi, Velikoj Britaniji, Holandiji, da ne nabrajam dalje, uspostavljajući poredak ekstremno bogati – još gore siromašni, Srbija nije mogla da očekuje kako će ostati usamljeno ostrvo na kojem će multionacionalne korporacije vladati masama koje slušaju Mocarta. Ako su, do pre pojave virusa, gledaoci hipnotisano gledali u čudne likove zarobljene u kavezima koji promovišu animalne instikte, poistovećujući se sa njima u svojim stvarnim životima i prateći njihova putešestvija kao svoja, zašto bi u doba korone bilo drugačije?
U sve srpske zatvore je ušao kovid, ali čik neka priviri u „Zadrugu” i „Parove”. Oduvaće ga trubači. Tako su dobro plaćeni epizodisti sa margina života postali epidemiološki disidenti. Po toj tezi, Kristijan Golubović je Milovan Đilas novog doba. Kako se dotični Bogu najviše približio u Crkvi Svetog Marka, gde su ga pre nekoliko godina uhvatili kako diluje heroin, ne isključujte mogućnost da novi srpski mesija navuče mantiju umesto duksa. Ako se ipak odrekne duhovnog života, tek će svetovni postati paklen. Starlete su potpuno odlepile za njim, hoće da mu rađaju decu, što više malih Kristijana i onih sličnih njemu, jer tako će Srbija dobiti omladinu posle koje nećemo morati da brinemo za svoju budućnost. Neće je biti!
Zato su rijaliti junaci jači od epidemioloških mera i iznad su svih zakona, kao i televizije koje ih emituju. Ako ikada izađu napolje, u stvarni svet, možda će korona proći, možda će svet biti apokaliptička slika pustinje, njima će biti svejedno. Izopšteni su i iz imuniteta krda, iako se ponašaju kao stoka.
Ponekad se pitam koji je život stvaran. Napolju smo, a zatočeni. Oni su unutra, a slobodni.
Ako se virus ne povuče, šta nam drugo preostaje nego nova seoba Srba. Isteraćemo ih napolje i zauzeti njihova mesta. Zaslužili smo! Srećna nova 2021!
