utorak, 09.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 18.12.2020. u 16:39
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Maorska haka u srcu Londona

Haka je trajala deset minuta, a ja sam pukla posle deset sekundi. Prvo sam se protresla, a onda zaplakala, ma zaridala, čoveče. Naši engleski rođaci su ushićeno gledali izvođače performansa, ne razumevajući ni igru ni naše suze, jedino je ozbiljno lice moje majke doprlo do mene.
Фото ЕПА ЕФЕ - Х.Х.Ј.

Učiteljicu Emili pamtim po širokom osmehu i raširenim rukama  u koje su prvačići Osnovne škole Belmont u Takapuni, u Oklandu na Novom Zelandu, rado uskakali i osećali se sigurnim, zadovoljnim i srećnim.

Pamtim je i po dužoj vezi sa građevincem Nikom uz koga je neprestano jurcao Džimi, border koli koji je svoju superenergiju praznio i rasipao po širokom, školskom, sportskom polju.

Nik je stanovao na kraju školskog sportskog terena u niskoj, beloj kući limenog krova, tipičnoj za staro jezgro Oklanda. Tu na obodu polja blizu škole sam ga redovno sretao. Od njega sam učio tajne građevinskog umeća, da život ne treba preozbiljno uzimati i da se konačno pomirim sa prosečnih 200 kišnih oklandskih dana godišnje, ako nameravam tu ostati.

Pričao mi je o kupljenom placu na sredini Eversli ulice u Takapuni, dole prema Bejsvoter zalivu, gde je gradio kuću za sebe i Emili, a pre toga je planirao ženidbu.

On je pričao o planovima i gradnji, a Emili o njemu, lepoti Takapune, Rangitoto ostrvu i 49 uspavanih vulkana na kojima se mirno baškari Okland.

„Takav je Nik. Praktičan i jednostavan, ali zna biti i brz i nepredvidiv, kao njegov border koli, Džimi. Jednog dana, dok sam iza kuće ležala s knjigom u rukama do mene je dotrčao Džimi sa svitkom neke imitacije pergamenta u zubima, na sredini omotanim upletenim venčićem trave.

Pročitala sam  četiri reči koje, verovatno, svaka žena čeka i želi da čuje i ima pravo izbora: ‚‚Hoćeš li se udati za mene?” Bio je Nik, a Džimi je čekao da odnese odgovor ‚‚da”, svom gazdi i mom budućem suprugu. Nisam se dvoumila. Ni Nik se nije dvoumio oko izbora kuma, drugara iz detinjstva, iz skromnije četvrti Belmonta, Maora, Džošuu, širokog čela i osmeha, od detinjstva do danas uvek u žurbi da stigne Nika i kad dođe do njega, da dođe do daha.

Foto EPA EFE - Dž.K.

Imala sam više dobrih prijateljica, pa sam lakše izabrala venčanicu, nego kumu. Nik je jednog dana rekao: kuća je završena, a i moj momački život. Za koji dan putujemo na par nedelja, a i naši roditelji će biti tamo.

Tamno srebreni list paprati, nacionalnog simbola dobro se uznojio na repu „boinga 777”  gurajući se kroz oblake prema Londonu.

I i Nik i ja poreklom smo iz Engleske a venčanje je zakazano u zavičaju naših roditelja. Verovala sam mu oduvek, kao i onda kada je na plaži rekao da raširim ruke, zažmurim i padam unazad, a on će me čekati. Bez dvoumljenja sam zatvorila oči i upala u njegove raširene ruke i pre nego što sam stigla otvoriti oči i ustati, on me je poljubio i rekao da je to znak da ću biti njegova žena. Mojih 16 godina je tada malo o tome znalo.”

- Lepa priča Emili, želim vam svu sreću, i ne brinite, svaki dan ću svraćati do Džimija da ga obiđem, nahranim i posedim s njim, kad nije hteo u pansion srodnika u Hilkrestu.

Emili se vratila iz Londona, po školskom dvorištu prošetala je neke nove modne krpice, par novih bora na čelu od napornog putovanja na kraj sveta i zlatni obručić na domalom prstu.

- Ti dobro znaš šta nama znači Haka, upitala me.

Foto EPA EFE - M.K.

- Znam Emili, i ja je rado gledam i to stojeći, iako sam proširene vene na nogama dobio uz zvuke neke druge himne i životne koreografije. To je ratnička igra, ali od kada je britanski vojni zapovednik, kapetan Hobson, 1840. godine potpisao u Vajtangiju ugovor o miru sa maorskim poglavicama, posle toga se više nisu kotrljale glave nego osmesi i moderna istorija Novog Zelanda.

- Da čuješ kako je bilo u Londonu, rekla je Emili i nastavila:

„Venčanje je bilo u maloj anglikanskoj crkvi u predgrađu, po izboru naših roditelja i njihovih engleskih rođaka. Ispred oltara, uz poznata lica i nepoznatog sveštenika, radoznalo sam posmatrala Nikove i moje rođake izmešane sa našim roditeljima u senci velikih šešira i pod bljeskom raskošnog lustera na sred tavanice.

Nikov kum, Džošua baš se dobro namučio sa kravatom oko širokog vrata, kolutao je očima, kao da se bori za vazduh. Posle onog: 'Ajd sad poljubi mladu, i tako, to, izašli smo kroz špalir dragih lica na stepenice.

Bilo je gotovo, samo još da začangrljaju limenke na kanapima iza blatobrana britanskog kutijastog automobila. Posle kume i Džošua nam je oboma srdačno čestitao, a onda je skinuo sako i pružio Niku.

- Pridrži na trenutak, brzo se vraćam.

Silazio je niz stepenike, a onda su izašli neki momci, svi u belim košuljama, dva Maora i petorica drugih, koje nismo poznavali, ali jeste Džošua, Nikov kum. Stali su u polukrug.

Džošua je stao u sredini, dva koraka  ispred njih, a onda, okrenuo prema stepeništu i nama. Laganim poluokretom glave levo i desno proveri da li su svi na svom mestu. Ponovo se licem okrenu prema znatiželjnim rođacima i našim roditeljima, i još jednim pogledom ka nama. A onda se zgrči, prope, iskolači oči, zapalaca jezikom i iz punog grla vrisnuše prve reči besmrtne ratničke igre predaka Maora, Hake.

Foto EPA EFE - M.C.

Išao je par koraka levo i desno i galamio na, u polukrug, raspoređene momke. Na krajevima su bili gabaritniji Maori. Bili su neobični svima, pa i slučajno modrom i iznenađenom nebu nad Londonom.

A onda eksplodira. Svi raširiše ruke i blago povijeni u kolenima horski zagalamiše  i ratnički zov se ustalasa. Povijala se grupa u  neobičnoj koreografiji. Grleni zov, pretnje, odvraćanje, demonstracija snage, izdržljivosti, hrabrosti, odlučnosti, i zanjihana tela u ritmu stare ratničke igre.

Videla sam iznenađenje na Nikovom licu, on na mome šok. Ruke su mi se zgrčile oko obraza, gotovo sam prestala disati. Haku sam gledala od kada sam rođena, ali nikada u Londonu i nikada 18327 kilometara daleko od kuće i domovine.

Haka je trajala oko deset minuta, a ja sam pukla posle deset sekundi. Prvo sam se protresla, kao da sam prošla kroz trafo-stanicu sa visokim naponom, a onda zaplakala, ma zaridala, čoveče. Naši engleski rođaci su ushićeno gledali izvođače performansa, ne razumevajući ni igru ni naše suze, jedino je ozbiljno lice moje majke doprlo do mene.

I Nik, i sam zatečen, plakao je tiho, krupnim suzama. On meni nije rekao za pripreme za venčanje, njegov kum Džošua njemu nije rekao za Haku. I kao u nadrealnom filmu: kovitlac razmahnutih tela, ushićeni uzvici odobravanja rođaka i prijatelja i nas dvoje na stepenicama grcamo u suzama.

Smej se ti, smej. Da samo znaš kako mi je bilo teško. Prvi put sam osetila kako je teško kada je domovina daleko.

- Vidiš, Emili, domovina ti je kao prva ljubav. I kada nisi s njom, ne možeš je zaboraviti.

Džošua je prišao stepenicama mirnim korakom i širokim osmehom i glasno rekao, ma zagrmeo:

„Dragi prijatelji, neka vam četiri zvezde u formaciji krsta, sa jedne naše zastave i Silver Fern, (srebrna paprat) na drugoj zastavi, budu znak da vas i Maori vole i cene i smatraju svojim, i neka paprat bude simbol spokoja i dobrog zaklona dokle god ste pod zaštitom duhova mojih i vaših predaka. Bog vas blagoslovio, i neka vam se otvore i razgrnu i morski i kopneni putevi gde god da krenete.”

Zvona iz školskih paviljona oglasiše kraj podnevnog odmora u Belmont osnovnoj školi. Emili mi na rastanku i opet sa suzama u očima, od sopstvene priče, reče: „Smej se ti. Da samo znaš koliko mi je bilo teško?”

Nisam joj ništa odgovorio izuzev širokog osmeha koji je, kao severac moje Panonije, oduvao njene suze. I nisam joj rekao koliko često, kad  nasrnu vrele nesanice, kopam po zvezdama i tražim jednu koja me podseća na moje Ravno Selo.

E, moja Emili...

 

Lazar Kovačić, Gold Koust, Kvinslend, Australija,

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komеntari10
2515c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

снежана вршац
сваком своје најмилије
Nomen Nescio
Ништа смешније од хаке у животу нисам видео.
Nebojša Joveljić
Dugo sam na NZ i haka mi je draga. Maori tvrde da je ona trijumf života nad smrću. Komponovao je poglavica Te Rauparaha nakon što se skrivanjem u jamu za hranu spasio od potjere neprijatelja. Na tu jamu je sjela jedna žena i preko pletenog pruća raširila suknju. Pošto nije imala gaće mnogi tvrde da se zadnje riječi u haki ne odnose na divljenje suncu nego već znate čemu. Potomak tog poglavice je moj zet, pa ako dobijem unuče biće to prvi “Srbin/Srpkinja” u čijim venama teče krv kreatora hake.
Kosa Pakuševskij
Predivan tekst. Mnoštvo ljudi, emocija, običaja i ljubavi! A nebo panonsko danima sivo, posle košave, umrtvilo se i zatvorilo. Takvo nedostaje autoru. I mnogim ljudima rasejanim po svetu. Kako li tek nedostaje prozračno, iznad zatalasanog žita i lenjih, širokih reka!? Dodirnula me priča. Snagom svojom i lepotom. Pišite. Jer, umete da volite. Naučili ste to u svojoj Bačkoj. Da volite raširenih ruku. I tuđe nebo. To ne ume svako.
Bosanka
Domovina je jedna i svakome je svacija najdraza. Upravo sada, dok ovo pisem, pozelim da sam na Bascarsiji i da ispijam kaficu sa prijateljima. A onda, kada malo realnije sagledam situaciju, ta zelja me mine. Domovina mi je ona koju ja ucinim kao takvu, koja mi nudi bolje uslove za zivot. Od prijatelja i lijepih rijeci se ne zivi. Uzivam u pricama iz ove rubrike, lijep pozdrav za sve dobre ljude!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja