nedelja, 17.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 15.11.2020. u 15:52 Zora Darina
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Još nisam srela srećnog migranta

Težak je život prve generacije migranata, drugoj je mnogo lakše. Ja još za svog života ovde, nisam srela ni jednog srećnog migranta. Svi su tužni na neki svoj način. Ljudi odlaze u inostranstvo u bolji život, a žive duhovno mnogo gore. Ili možda ja krivo mislim?
Фото Пиксабеј

Tog dana beše subota, nakon dva sata vožnje od Sidneja, zaustavila sam se u jednom malom planinskom mestu. Najbolji opis bi bio varošica. Šetajući njenim ulicama, koje su poput otvorenog muzeja, pored kućica sa neobično uređenim dvorištima prepunim cveća i zelenila, u jednom trenutku sam zakačila prelepu žutu ružu koja se nadvila preko ograde.

Dok sam vadila ružu iz kose začuh kako neko pevuši „Tamo daleko”. U prvi mah pomislih da mi se, ne daj Bože, od velikog stresa, pričinjavaju stvari.

Međutim, do mene su i dalje dopirale reči pesme koju je pevušio topli, ženski glas. Razmakla sam grane ružinog grma, propela se na prste te ugledala mršavu, stariju ženu kako okopava leje pune cveća.

Uzviknula sam „helou”. Podigla je glavu, podbočila se na motiku, gledala me nekoliko trenutaka i onda otpozdravila.

- Imate divno dvoriste, nastavila sam na engleskom.

Žena je odložila motiku, prišla meni, i odmahujući rukom rekla:

- Nekad je to bilo divno dvorište a sad ga samo održavam koliko starost i bolest dozvoljavaju.

- Lepo pevate, i dalje samo joj se obraćala na engleskom.

- Ah, oteo joj se uzdah, te je nastavila: „To je pesma o mojoj domovini”.

- Znači, ista nam je domovina, počela sam na srpskom.

Foto Piksabej

Kroz njene lepe, plave oči kao da je sevnula radost. Još i danas pamtim taj sjaj.

- Sunce moje, odakle si, upitala je.

Dok sam joj objašnjavala svoje poreklo, prišla je kapiji neobično gipkim koracima za njene godine i dala mi znak rukom da uđem. Gledala me na tren a onda me obgrlila oko struka svojim tankim rukama.

Moja zemljakinja me upitala da li želim da uđem u kuću ili da sednem na verandu.  Izabrala sam ovo drugo. Iznenada me zapljusnula neka prijatna toplina, što od lepote prirode u kojoj sam našla a što od radosti iznenadnog susreta. Sresti osobu svog porekla na najudaljenijem mestu na kugli zemaljskoj, u meni uvek izazove buru emocija.

Dok me je posluživala kafom i medenjacima, dotaknula sam rukom vezeni stolnjak. Ona je tiho progovorila: „To mi je jedina uspomena iz domovine”.

Zvala se Klara, učiteljica u penziji. Rođena je u malom selu u Vojvodini od majke Lalinke i oca Nemca. Ima 89 godina. Selo je napustila pred kraj Drugog svetskog rata, zajedno sa ostalim Nemcima, koji su proterani iz Vojvodine. Bili su prvo smešteni u nekom sabirnom centru u Austriji odakle su brodovima deportovani za Australiju. Njena majka je govorila da im je to bila kazna jer nisu pružili otpor partizanima.

- Taj put, dušo moja, toliko je bio dug i naporan. Puno je ljudi bilo bolesno, a mnogi nisu živi ni stigli do Australije. Na tom putu, mene i brata majka je uspavljivala sa pesmom „Tamo daleko”. Veruješ li da ju je i moj otac pevao?”

Foto Piksabej

Slušala sam Klaru sa velikom pažnjom. Pričala je kako im je život po dolasku bio veoma težak. Živeli su sa još dve porodice u istoj kući da bi na taj način uštedeli kako bi prikupili depozit, prvo jednoj, pa onda drugoj i na kraju, trećoj porodici. Na taj način svaka porodica je došla do vlastitog krova nad glavom.

Klarini roditelji uveli su pravilo da deca u kući pričaju srpski, a sa ocem nemački. Engleski se nije pričao u kući. Na taj način su svoje jezike otrgli od zaborava.

- Pa Vi se pravi poliglota, govorite tri jezika, rekla sam.

-Ah, sad to meni više ništa ne znači. Što sam starija, sve više sanjam rodni kraj. Mora da ću brzo na onaj svet jer kažu ljudi, kad počneš često da sanjaš mesto gde si rođen, da je kraj blizu.

Foto Piksabej

Znaš, sve bih dala da još jednom u životu, rukama zagrabim onu rahlu zemlju iz moje bašte. I da je omirišem. Taj miris me prati ceo moj život.”

Klara, zaćuta nekoliko trenutaka. Po pogledu sam zaključila da se zagledala u prošlost. Onda setno nastavi:

- Težak je život prve generacije migranata, drugo je mnogo lakše.  Ali prva generacija! Ja još za svog života ovde, nisam srela ni jednog srećnog migranta. Svi su tužni na neki svoj način. Iskustvo me je dovelo do zaključka da ljudi odlaze u inostranstvo u bolji život a žive duhovno mnogo gore. Ili možda ja krivo mislim.”

Tako sam gotovo dva sata, uz kafu i medenjake, na jednoj terasi, u jednoj varošici gde sam najmanje očekivala, slušala životnu priču predivne zemljakinje Klare.

Foto Piksabej

Na rastanku, uz obavezno „doviđenja”, spakovala mi je medenjake.

- Uzmi, neka ti se nađe.

Dok sam se udaljavala od Klarine kuće, sunce bese u svom zenitu, pod nogama mi je šuštalo lišće, u mom srcu su nadirale emocije. Kroz glavu su mi krenuli akordi pesme „Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija.”

Zora Darina

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komеntari89
f55fd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mrljavko
Kol`ko ljudi to`ko cudi, ukusa i situacija. Pravila nema, sta je kome po volji ili ne. Najvece razlika onih sto odu i tamo negde realno zive i onih sto ostanu je u razlici saznanja o svetu i predrasudama. Svet se drugacije vidi sa iskustvima realnog zivljenja i tamo i ovamo. To ne mora uvek da bude, jer neki i kad odu mnogo toga ne uocavaju. Neki se nekad pitaju, da li upravo lepse bez tih sirih saznanja za svoju srecu, a neki ne, Ljudi sami stvarno to ne biraju, ali da na tome rade, da.
Lena
Svako ima svoju meru srece. Cini mi se da mnogi i ne znaju biti srecni pa zato i napustaju Srbiju, u novoj zemlji nisu srecniji ali ocigledno su zadovoljniji kvalitetom zivota. Oni koji se vrate su oni koji su zaista nesrecni.
tja
Inteligentni ljudi gotovo nikad ne pricaju o sreci. Ako moraju nesto da kazu nekome po toj temi obicno kazu srecan sam sto sam ziv. "Sreca kod inteligentnih ljudi je najredja stvar koju ja znam" (Ernest Hemingway)
Zoran
Jel znas kad si srecan? Kad mi iz Amerike odemo u Srbiju i neko nas vidi iz daljine, znao nas odavno, onda kaze zeninoj majci da nas videla i izgledmao srecni. E kad smo mi to culi, mi smo se zamislili i dosli do zakljucka da to izgleda jeste tacno. Vidis, kad ulozis veliku muku i posten rad, bilo u sta, decu, biznis, nauku, i to ti se ispuni, ti si srecan. Nesrecni najcesce ne znaju sta zele u zivotu ili zle pogresne stvari ili ne umeju da dodju do onoga sto zele.
Zoran
Mi smo srecni u Americi. Mozda ne srecni, ali svakako mnogo srecniji nego u Srbiji. Ali mi se sa Srbiam ne druzimo jer ih i nema na 100km oko nas.
Nikola T
Tesla se unesrecio u Americi. Kamo srece da je ostao u domovini....
Alberta
Da je ostao u domovini Tesla bi dozivio sljedece: Ubijen, neshvacen, ismejan, niko i nista, zaboravljen, iskoriscen, propao, itd. To je sve samo pretpostavka, tko to zna sto be se njemu desilo? Vjerojatno nista dobro. Svi koji su otisli van su bar nesto uspjeli stvoriti.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja