Tokom boravka u Rusiji, nedeljom sam odlazio u crkvu na liturgiju. Naravno ne uvek već onda kad mi to poslovne obaveze dozvole. Za razliku od Srbije liturgija je na ruskom jeziku i to je najveća razlika. Sve ostalo je uglavnom isto.
Crkve ipak izgledaju drugačije. Za razliku od naših crkava koje su uglavnom izgrađene u vizantijskom ili srpsko-vizantijskom stilu u Rusiji dominira ruski stil. Karakteriše ga više kupola, četiri, pet ili više, i one su često upadljivih boja. Inače, omiljena boja im je zlatna.
Crkve su obično dvodomne, (dvoetažne). Donji dom je obično u kripti crkve.
Liturgije se obavljaju nekad u donjem a nekad u gornjem domu.
Jedne nedelje prilikom boravka na liturgiji, jedna žena je prolazila pored nas govoreći 100 rubalja za baćušku. Nisam najbolje razumeo, ali pošto su ostali davali novac dao sam i ja.
Kad se liturgija završila, pojavila se ta ista ista žena sa tortom i buketom cveća. Ispostavilo se da je svešteniku (baćuški) koji je vodio liturgiju bio rođendan. Ta žena mu je uručila poklon i onda se dogodilo nešto što bi moglo da se nazove produžetkom liturgije.
Bila je molitva za “baćušku”, svi su bili radosni, pevali su molitvene pesme i molili se za svog sveštenika.
Meni je to izgledalo neuobičajeno i iskren da budem nije mi se dopalo. Imao sam utisak kao da se crkva koristi za proslavu rođendana što joj svakako nije namena.
Setio sam se i jednog seoskog sveštenika iz Srbije koji je čak tvrdio da je proslava rođendana greh. Naravno to mi se još manje dopadalo i iako ne poznajem ni teologiju ni crkvena pravila ne vidim ništa loše ako se neko priseća dana kad se rodio ili ako na taj dan ugosti svoje prijatelje.
Da sam bio u pravu potvrđuje i činjenica da je dotični sveštenik ipak počeo da obeležava rođendane svoje dece.
Razgovarajući sa kolegama u firmi o događaju u crkvi jedan Rus mi je ispričao interesantnu priču o jednom događaju u lokalnoj crkvi.
Krajem 18. veka u jednoj crkvi u Ufi desilo se nešto neuobičajeno. Po običaju tog vremena tela preminulih donosili su u crkvu da prenoće do dana sahrane. Tako su telo starije žene u kovčegu dovezli u crkvu pred večernju službu. Posle večernjeg bogosluženja sveštenik je otišao kući, a telo je ostalo pod nadzorom stražara.
Stražar je pored tople peći prespao. Probudilo ga je šuštanje, a onda je čuo i ne mnogo jak udarac. On je navikao da spava u blizini kovčega sa telima preminulih i nije se uplašio.
Mislio je da šum proizvode miševi, da bi se uverio u to zapalio je sveću. Pogledao je unaokolo i nije video ništa sumnjivo. Ponovo je prilegao ali nije mogao da zaspi.
Nakon petnaestak minuta ponovo se pojavilo šuštanje i ponovo udarac. On je opet zapalio sveću, pogledao oko sebe. Ništa nije video, ali je mislio da je čuo ljudske korake. Podigao je poklopac peći i video da svetlost iz peći pada na mesto gde je kovčeg.
Vratio je poklopac i odlučio da sačeka. Kad je treći put čuo šuštanje i udarac podigao je poklopac peći i osvetlio je ženu koja stoji pored kovčega. Misleći da je to mrtvac pojurio je za njom. Želeo je da je obori na pod. Uspeo je, i držao ju je ležeći na njoj.
Dok je pokušavala da se otme ona ga je više puta ujela za grudi i za ramena. To ga je još više uverilo da drži mrtvaca koji je ustao iz kovčega. Razmišljao je da izađe do zvonika i da počne da zvoni, ali time bi mrtvacu ostavio mogućnost da se vrati u kovčeg. On ne bi imao nikakav dokaz i bio bi kažnjen zbog lažne uzbune.
Odlučio je da do ujutru drži mrtvaca u tom položaju. Prvo se ujutru pojavio sveštenik. Pokucao mu je na vrata i rekao mu da ustane i otvori. Niko nije otvarao a on je otišao do zvonika i počeo da zvoni. Ponovo je prišao vratima i zvao stražara da otvori, ali mu je ovaj odgovarao da ne može.
Dolazili su i drugi ljudi i odlučili su da skinu bravu i tako otvore vrata. Kad su ušli u crkvu videli su kovčeg i u njemu telo preminule starice.
Na podu je zajedno sa drugom ženom ležao stražar koji je na više mesta do krvi bio izujedan. Ženu koju je stražar ulovio u crkvi odveli su u policiju na ispitivanje.
Ona je priznala da je više puta u vreme večernjeg bogosluženja dolazila u crkvu i posle službe sakrivala se iza kivota i većeg drvenog sanduka koji su bili jedan pored drugog.
U toku noći bi preminulim ljudima vadila zube. Zatim bi se opet skrivala na isto mesto i ujutru pre jutrenja izlazila bi odatle. Crkvu bi napuštala kad i ostali vernici. Na pitanje zašto je vadila zube mrtvima odgovorila je da ih je koristila za lečenje raznih bolesti, a najčešće za lečenje groznice. Kažnjena je zatvorskom kaznom.
Goran Antonić
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika
