Rođen sam tamo gde se njišu bujna polja u ritmu severnih vetrova. Na svojim visokim talasima dubokim zvezdanim nebom raznose čežnjive jecaje tamburica i violina iz daljina, nad opustelim salašima i uspavanim varošima.
Rastao sam tamo gde su mi bosim nogama ćilim bile rosne trave, uz kukuruzišta, žitna polja. Tamo gde su kasna leta mirisala slatkim vonjem prezrelih vinograda.
Stasao sam tamo gde ispod ravne, tople površine, šumi i talasa duh davno isušenog Panonskog mora. Te prastare, velike vode po kojoj nikad ne zaploviše jedrenjaci, a neustrašivi mornari nikad na peščano dno, u mračnoj, neprozirnoj dubini, ne sahraniše svoje snove.
.jpg)
Ljubio sam prvi put u proleće. Mirisali su bagremovi u šoru, dok se u praskozorje rađao novi sunčani dan, a mi, nevini kao jutarnja rosa, polako rudeli i sazrevali u njemu, poput plodova starih stabala trešanja.
Tamo gde su štrudle i čardaci viši od neba, a bremeniti, crni oblaci niži od deteline. Na onom mestu, gde su jablanovi, gordi i smeli, viši od planina, a njihove mlade neveste, vitke topole, stidljivo pred njima povijaju glavu.
Tamo gde se šarene duge, izvezene sunčevim zracima, protkane teškim, olovnim kapima kiše, izdižu visoko u nebesa, blistajući, a zatim se, spuštajući se u savršenom luku, klanjaju pramajci zemlji.
I sa ovog kraj sveta, jednom ću se vratiti.
Još samo jednom da pružim pogled na taj topli, plodni, izbrazdani, širom otvoreni dlan, i da vidim u noći svetla susednog sela koje izgleda kao da je odmah tu, nadohvat ruke. I da mi obraze pomiluje sveži dah ravnice.
Ravnice koja me mami obiljem mirisa i boja - zelenom, žutom, plavom, bojom cimeta. Hranjivim mirisom svežeg paorskog hleba. Zove me da još jednom iskapim čašu rujna vina, i onako bećarski, lumpujem do zore u birtiji na kraju sokaka.
.jpg)
Priziva me da se još jednom nasladim zrelim dudinjama, iz kojih se cedi nektar, taman kao krv, beo kao jutarnja rosa.
Doziva me sećanjem na cigansku čergu na ivici sela. Na odbeglog crnog konja što juri mašući sjajnom grivom, bez ograde pred sobom, bez ulara. Rasterećen i čio, lak kao panonski vihor, slobodan kao Cigani čergari, juri on krilat, čini mi se kao da leti nebom, dok zemlja pršti pod njegovim kopitama.
Umiljavaju mi se svojom pesmom tajanstvene sirene davno usahlog mora, mami ta raskalašna zeleno-žuto-plava boginja plodnosti. Darežljiva majka nasušnog hleba.
I ja ću joj doći. Možda zauvek. Jednog dana.
Mojim drugovima iz detinjstva, živima i mrtvima.
Stevan Stupar, Čikago, SAD
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika
