Upravo sam se vratio iz vešeraja gde sam oprao neki veš i legao u iznajmljenu sobu, zamislio se o nečemu i odlučio da to zapišem. Upitao sam se zar je stvarno tačno da nam ove uređene zemlje mogu pružiti ono što naša nije mogla.
Zar je istina živa da je to što radimo ovde kao konji za neka prosečna primanja može da nam obezbedi lep i siguran život? Da li je istina da je u ovim zemljama sistem vrednovanja zaista stvaran ili, ipak, postoji samo u njihovim ličnim kartama?
Šta je zapravo smisao napuštanja svoje zemlje i rodnog kraja? Da li su to isključivo egzistencijalna pitanja ili je to naš bes i nezadovoljstvo samima sobom jer smo mislili da smo zaslužili više?
Ovde sam dve godine. Posle brze integracije i dobrog posla, kao i svega ostalo što je prošlo, počeo sam da razmišljam o sebi ali i svom narodu i svojoj zemlji. Gde smo mi to pogrešili i zašto nam je zemlja takva kakva jeste?
Možda će vam biti dosadno jer će te pomisliti da sam neko ko je ubrao neki evro više i sad, odjednom, postao pametan. Nisam, zaista. Nemam ništa, jer sve što zaradim potrošim na izdatke.
Znate, živim u Švedskoj. U društvu koje je možda jedno od najuređenijih u Evropi. A da li je?
Sa jedne strane oni zaista imaju sve, ali sa druge strane ni mi koji smo ovde ne možemo reći da nam je loše. Ali zašto to nismo imali u svojoj zemlji?
Da li smo toliko malo voleli svoju zemlju pa smo je prepustili da propada i krvari.
Nisam od onih koji će da kažu da su političari krivi za naše sudbine. Ne može jedna šaka od stotinjak ljudi odlučivati o sudbinama miliona. Zato smo sami krivi. Toliko smo malo pružili svojoj zemlji a sa druge strane, puno smo joj uzimali, bolje reći otimali i krali sve što je ona imala.
Ne osećam da nešto dugujem svojoj zemlji. Časno sam odslužio vojsku. Ja svoju zemlju nisam potkradao ni uništavao. Ja sam iz moje zemlje pobegao. I kajem se zbog toga.
E, taj moralni dug koji osećam prema mojoj zemlji ja odužujem ovde tako što sam na svom poslu jedan od najboljih. I time što mi pacijenti, kada me vide na vratima, kažu da je stigao mali Srbin. I tako što uradim i ono što drugi ne mogu.
Odužujem dug i tako što sve najbolje govorim o mom narodu i zemlji, ali i o radnom mestu gde sam radio i naučio sve što danas znam. Zahvalan sam i njima, poštujem ih ali moju zemlju volim.
Da li bi možda bilo lepše da nismo pobegli iz svoje zemlje.
Da smo joj dali još pet godina naših života kako bi ostali da živimo na svojim ognjištima?
Ili je, ipak, bolje što smo se za male pare (pristojne plate) „prodali” i sad živimo ovde? Da li je neizbežno da budemo sluge na Zapadu, a da naše sledeće generacije izgube identitet? Da dolaze u posetu svojim korenima kao turisti koji govore stranim jezikom u svojoj zemlji?
Ili je potrebno da se vratimo našoj zemlji i uradimo svi zajedno nešto za nju. Da je podignemo na noge. Naš odlazak će nam ona svakako oprostiti, jer je ona naša majka. A majke opraštaju sve jer smo njena deca.
Pavle Marković, Stokholm, Švedska
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika
