Svako od nas ima neko iskustvo čekanja u redu. Neko čeka na slobodno mestu u svom omiljenom restoranu, neko da kupi kartu za bioskop a neko u trgovini elektronskim proizvodima da bi došao do „Nitenda” ili najnovijeg model „Ajfona”.

Čekanje u redu u Japanu ima specifičan značaj. Ako bi se nekad organizovalo svetsko takmičenje u „čekanju u redu”, Japanci bi ga verovatno osvojili.

Stajanje u redu za kupovinu omiljene kafe u „Strabaksu” i to svako jutro kada se krene na posao, ili želja da se kupe jaja koja su 10 jena jeftinija, u Japanu je svakodnevna navika.

Većina Japanaca satima nešto čeka. Niko se nikada ne žali za dugi red ili izgubljeno vreme.

Mnogi se sećaju slika sa svetskog prvenstva u fudbalu kada su japanski navijači očistili smeće na stadionu posle završetka utakmice. To su činili i kada su njihovi fudbaleri izgubili utakmicu.  

Da ne govorimo šta je sa disciplinom koju su pokazali prilikom nuklearne katastrofe u Fukušimi.  

Ono što bi za druge bila prilika za paniku, Japanci su pokazali tada veliku snagu, disciplinu i strpljenje kada se radilo o zalihama hrane, vode i osnovnih namirnica. A njihovo nabavljanje značilo je stajanje satima u nepregledno dugim redovima.

U vreme zemljotresa i cunamija 2011. godine u Japanu nije bilo ni pljački ni krađa. Kad se konačno pojavila prilika da ljudi dođu do osnovnih namirnica i odeće u lokalnim trgovinama, Japanci su poslušno stali u redove.

Beskrajno dugački i savršeno oblikovani redovi formiraju se tokom letnjih festivala u Japanu. Bio sam na mnogim japanskim festivalima i uvijek sam primijetio da ljudi prave redove ispred štandova sa hranom i na željezničkim stanicama.

Jednom sam posjetio poznati zabavni park u Osaki koji je bio krcat ljudima. Ispred svakog štanda sa hranom čekalo se po sat vremena u redu. Čak i ispred onih sa sladoledom.

Nikada nisam opazio nekoga da se gura ili viče zbog čekanja u redu.. Ljudi su se prirodno ponašali i čekali bez puno buke. Vrijeme čekanja na vožnje u zabavnom parku trajalo je i više od dva sata, a za one najatraktivnije vožnje čad i 160 minuta.

Kao neko ko nije iz Japana nisam mogao da ne prigovorim zbog ovakve situacije, a moj dobar japanski prijatelj mi se izvinio i rekao da je tog dana situacija zapravo bila bolja nego prošlog ljeta kada je on posjetio park.

Čini mi se da Japanci su ponosni što čekaju i čekaju nešto jer im se pruža  veće zadovoljstvo kad dođu do cilja koji su čekali. Što duže čekanje, to veće uživanje.

Kao stranac imao se drugačije mišljenje. Pomislio sam da zabavni park ne postupa dobro sa svojim mušterijama jer ih primorava da čekaju tolike sate u redovima iako su uredno platili ulaz u park. Situacija u većini zabavnih parkova u Japanu je ista. Svugde gužva i redovi. Stranci se teško snalaze u kratkom vremenu.

Japanci je još od detinjstva uče formiranju redova i njihovom savršenom oblikovanju. Deca u vrtiću se uče samodisciplini, saradnji i poštovanju, iznad svega.

Nije rijetkost da japanski vrtići i osnovne škole budu domaćini grupnih predstava sa više od 100 učenika. Dok sa jedne strane grupa dece jednog uzrasta svira neki instrument, druga sedi i sluša. Djeca koja se igraju uče da su u skladu sa vremenom sa ostalim učenicima. Oni su ti dakle koji slušaju i treniraju strpljenje i suzdržanost.

Većina stanovništva Japana živi u zgusnuto u „nabijenim” gradovima i većina mladih je svesna, od samo početka, da bi dobili nešto, moraće da sačekaju. Ovo se kasnije pokaže i kada počinju da rade, zasnuju porodicu.

Posle mnogo godina učenja ovakvoj vrsti ponašanja koje podrazumeva poštovanje prema „čekanju”, krajnji rezultat je običaj koji se primenjuje u gotovo svim situacijama i okolnostima koje ih mogu zadesiti, pa i prirodne katastrofe.

Mladen Jović

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika