Taj prvomajski praznik počeo je baš lepo. Posetila sam dečka u Taragoni, bili u čiringitosu (barovi pored plaže) i jeli čipirones (mlade kalamare). Posle smo otišli u centar grada na piće. Dan je bio topao i blag. Vratila sam se uveče vozom u Barselonu. Sledećeg dana morala sam na posao.
Izašla sam iz metroa i šetala ulicom skroz zadovoljna jer mi se činilo da je bio savršen dan. Moj kraj je rezidencioni, sa ponekim supermarketom i malo restorana. Te večeri bio je posebno miran.
Skrenula sam u moju jednosmernu ulicu sa drvoredom i razmišljala šta da spremim za večeru. Možda je trebalo da već izvadim ključeve iz tašne, da budem spremna kada budem stigla do svoje zgrade...
Odjednom, moja tašna sa dugačkim grifom bila je lagana, počela je da lebdi unazad. Lebdeća tašna?
Okrenuh se i iza sebe ugledah ono što sam uvek pazila da izbegnem, ali tog trenutka ponestalo mi je sreće. Muškarac u tamnoj jakni i sa belom kacigom na glavi uspeo je tiho da se prikrade iza mene, a u rukama držao je moju tašnu.
Odmah sam zgrabila grif da mi skroz ne sklizne sa ramena i povukla na svoju stranu, očajnički se nadajući da ću uspeti da istrgnem tašnu iz njegovih ruku. On povuče jače, i grif se pokida.
Lopov se okrene i beži, a u tom trenutku osetih strah, paniku, ali i bes.
Bez razmišljanja sam potrčala za njim, i vikala svim svojim glasom: „Moja tašna! Ima moju tašnu! Upomoć!”
Nisam ni znala da li sam ja vikala na engleskom, španskom ili srpskom. Panika se pojačala kada sam videla da je stigao da motora na kome je bio njegov saučesnik, takođe sa kacigom.
Novac, kartice, lična karta, ključevi… Ako se popne na motor sve će to da odnese.
Bez razmišljanja sam ispružila ruke i zgrabila ga za ramena dok se peo na motor i povukla ga nazad. U toj konfuziji saučesnik je dao gas i zbrisao na motoru, dok sam ja ostala sa lopovom.
Okrenuo se prema meni, a ja odmah zgrabih deo tašne i povukoh je ka sebi. Grlo me je peklo o silnog vikanja, srce mi je lupalo kao bubanj, a ljudi koji žive u komšiluku počeli su da se pojavljuju na balkonima. Neki su izašli na ulicu.
Lopov je bio slične visine kao ja, a ja inače kao visoka Srpkinja u Španiji se dosta izdvajam od lokalne populacije. U tom trenutku nisam mogla da vidim njegovo lice od te kacige.
Ponovo mi je istragao tašnu i počeo da beži. Međutim, ljudi koji su izašli iz zgrada preprečili su mu put. On je ipak, uspevao da ih zaobiđe i nastavi da trči. Odjednom, izletela je jedna figura sa strane i spotakla ga na trotoar.
Dotrčah do njih, i videh kako jedan čovek u tridesetim seo na grudi lopova, kome je kaciga bila skinuta i konačno sam videla njegovo lice. Pod svetlosti bandere sam videla kako njegovo zbunjeno lice gledao okolo, kao da je bio u šoku da mu se ovako nešto desilo.
„Ti, ti...” izdahivala sam već istrošenim glasom, pa sam ga u svom besu i frustraciji izvređala. On me je samo gledao sa trotoara, oči zbunjene i u neverici.
Okupili su se prolaznici i neka devojka je pozvala policiju koja je vrlo brzo stigla i počela da ispituje slučaj. Tada sam saznala da je heroj koji je uspeo da zaustavi lopova zapravo policajac koji te večeri nije bio na dužnosti. Ulazio je u svoju zgradu i čuo moju viku. Znao je da je u pitanju krađa, što je veoma često u Barseloni. Čim je video lopova kako trči i ja za njim, odmah je pritekao u pomoć.
Lopov je bio odvezen u policijskim kolima, a policajac koji mi je pomogao dao mi je svoj telefon i ime, kao i instrukcije kako da odem da policijske stanice da podignem tužbu.
Policija koja je došla te večeri je bila Gardija Urbana, opštinska policija, a ja sam morala da idem u Mosos, policiju Katalonije.
„Onda ćeš biti pozvana na sud. Moraćeš da čekaš taj poziv, četiri-pet, rekao mi je sa slabašnim osmehom policajac Oskar.
Tako sam te večeri otišla kući, sa izgubljenim apetitom. Cimerka nije mogla da veruje šta mi se desilo i to u našem mirom kraju. Pozvala sam dečka, koji je bio zabrinut i nervozan jer me nekoliko puta zvao telefonom. Pozvala sam i mamu i ispričala joj sve.
Bila je veoma ponosna na mene. Jedino mi je prebacila što tog lopova nisam bar jednom udarila.
Osim Barselone, živela sam pet godina u Londonu, godinu dana u Briselu i Berlinu. Svi imaju veću stopu kriminala od Barselone, ali mi se ovako nešto nije desilo. Uvek sam pazila kad sam izlazila.
Oskar je bio u pravu. Tek u jesen sam se našla u čekaonici suda sa svojim dečkom, Oskarom i advokatom koji je zastupao lopova. Advokatov klijent nije bio sa njim, a advokat je izgledao prilično nervozno.
Oskar mi je objasnio da je lopov Katalonac koji već ima više od 50 prestupa u svom policijskom dosijeu, što nije neobično, jer sitne kraće nisu strogo kažnjavane u Španiji pa se lopovi brzo vraćaju na ulicu i tako nastavljaju sa svojim ‘poslom’.
Ovoga puta neko ga je tužio, pa je situacija ozbiljnija.
Advokat je uspeo da uđe u sudnicu prvi, tako kada je došao red na mene da dam izjavu dogovor sa sudom već je bio postignut. Odlučeno je da okrivljeni bude poslat godinu dana na rehabilitacije, zbog problema sa drogom, i da mi plati štetu zbog uništene tašne. Naravno tu nadoknadu nikad nisam dobila.
I tako je ova moja avantura ipak imala srećan kraj. Iz prve ruke sam videla koliko je važno boriti za sebe. Nisam dozvolila da budem pasivna žrtva.
Ovo iskustvo pojačalo je moje samopouzdanje, za koje verujem da će mi ponovo pomoći ako se ponovo jednog dana nađem u situaciji kad moram da se suprostavim. Pitanje je samo vremena kada će se to desiti.
Do tada, idem svojim utabanim putem.
Aleksandra Petrović, Barselona
