petak, 22.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 22.05.2020. u 19:50 Marko Smiljić
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU – NjUJORK (1)

Zbog Ilinke završio na klupi u Medison parku

Svake nedelje, već drugu godinu zaredom u Medison skver parku, pored Pete avenije, srećem Mitka. Na istoj klupi, uvek zagledanog u daljinu, sa iscepanim koferom na tri točkića. Kad me vidi, obraduje mi se kao najrođenijem. Dok pijemo kafu Mitko mi priča kako je jednog davnog hladnog januarskog jutra preplivao Dunav.
Фото ЕПА ЕФЕ - М.Д.

Više od decenije moja nedelja rezervisana je za lutanje ulicama Njujorka, bez ikakvog cilja. Sve što želim jeste da se izgubim među milionima „pomahnitalih” vikend turista i nebodera koji prete svakog trena da mi se sruče na glavu.

Gledajući ih uvek me progone iste misli: „Kako su ih „sklapali? Koliko nesrećnika se sa njih strmoglavilo i završilo u plastičnim kesama? Dokle će prkositi vremenu, prirodi, ljudskoj pohlepi i osvajačima širom sveta?“

Pomislim postoji li kakav prazan kutak na vrhu nekog od tih oblakodera gde bih mogao da provedem ostatak života hraneći golubove i uživajući u izobilju sunčeve svetlosti?

Svaki „otkačeni” prolaznik, majstorija ljudske ruke ili sićušno stvorenje koje traži mrvice hrane da preživi još jedan sat u „Velikoj jabuci” razlikuju moje nedelje od drugih dana.

I niko i ništa me ne može zaustaviti od tog poroka. Ni prolećna provala oblaka, ni zimski njujorški vetar koji nemilosrdno „ujeda” za nos i tera suze na oči. Sve i svako mora da se podredi ovoj mojoj navici.

Za svaku sezonu imam poseban par obuće, pantalone, jakne, naočare za sunce. Ali uvek nosim primerak „Njujork tajmsa“, poluispravan tranzistor na baterije, brojanicu na levoj ruci i prazan papirić sa olovkom u unutrašnjem džepu jakne.

Ipak, moj najodaniji saputnik u tom lutanju po gradu je stara dobra ruska “Smena 8”, fotoaparat koji bez pogovora sluša i „krade” retke momente iz ljudske džungle.

Foto Piksabej

Gluvarenje od svitanja do poslednjeg sunčevog zraka pored miliona rastrčalih posetilaca daje mi osećaj najusamljenijeg ljudskog bića na zemaljskoj kugli. Često, satima i satima ne izustim ni jednu jedinu reč ni sa kim. Svako je u svom svetu, zauzet, jurcajući da vidi što više za 24 časa u „gradu svih gradova“. Zaslepljeni izobiljem i svakojakim čudima velegrada, sudaraju se dok gledaju u bogate izloge, umesto u osobu pored sebe.

Dok Njujork spava sa jednim otvorenim okom, ja ustajem bez navijenog sata, kuvam veliku šolju turske kafe za poneti, navlačim pohabane farmerke, kačim mali ruksak oko ramena i izlazim napolje da svedočim rađanju novog dana. Prva, najteža odluka je da l’ da krenem levo il desno? Posle toga, sve je lakše.

Nedeljom ujutru, pre izlaska sunaca, široki bulevari velegrada zatrpani su smećem od prethodne, „lude” noći. Srećem retke prolaznike iz treće smene. Lelujajući se od umora, oni žure da se dočepaju svojim malih iznajmljenih sobica u Bronksu i Bruklinu, pre najezde prvih turista.

Foto Piksabej

Poneki od njih zastane da pored parka srkne gutljaj-dva „starbaks“ kafe, povuče par dimova cigare, baci pogled na naslove tek izašlih jutarnjih novina i zatim nastavi do najbliže metro stanice.

Otvoreni njujorški parkovi posebno privlače ljubitelje kućnih ljubimaca i sugrađane bez krova nad glavnom. Godinama većinu neudobnih drvenih klupa zaposedaju isti stanovnici. Te klupe su njihove stalne adrese, sve dok ih zaposleni u parku ne pronađu jednog jutra mrtve, pokupe i odnesu u nepoznatom pravcu.

Zimi se sele u napuštene zgrade ili podzemne stanice. Ništa preciznije ne nagovesti dolazak lepog vremena kao ti izgladneli, bolesni ili promrzli ljudi.

Ljubitelji kućnih ljubimaca stižu u isto vreme da prošetaju njihove „bebe”. Beskućnici i šetači pasa se ne vole i retko razmenjuju reči. Čak ni kurtoazne jutarnje pozdrave. Gospoda sa povocima, sa neskrivenim prezirom gleda na ljude bez krova nad glavom.

Već drugu godinu zaredom u Medison skver parku, pored Pete avenije srećem Mitka. Na istoj klupi, uvek zagledanog u daljinu, sa iscepanim koferom na tri točkića. Kad me vidi, obraduje mi se kao najrođenijem. Dok pijemo kafu Mitko mi priča kako je jednog davnog hladnog januarskog jutra preplivao Dunav da bi se dočepao obećane zemlje.

Foto Piksabej

„Jugoslavija je za nas bila spas. Bekstvo iz sirotinje, Zapad na istoku, sve”, govori malo na priučenom srpskom, malo uličnim, iskrivljenim engleskim, a najviše na svom rumunskom jeziku.

Razumeli bi se i bez reči. Na njemu se vidi svaka noć prespavana pod vedrim nebom na dvodelnoj tvrdoj parkovskoj klupi. Iz krupnih očiju, koje dolaze do izražaja na ispijenom bradatom licu, viri neskrivena tuga. Preklinjući dan kada je došao i Boga koji ga je doveo u ovu ljudsku džunglu.

Posle godina teškog rada, uspeo je da uštedi dovoljno dolara i plati  avionsku kartu njegovoj velikoj ljubavi iz detinjstva Ilinki.

„Sve sto sam imao, do poslednjeg centa, poslao sam po popu mojoj Ilinki”, nastavlja moj zemo Rumun „kalemeći” sledeću cigaru.

Za manje od godinu dana Ilinka je upoznala jednog starijeg „žabara” i otišla sa njim bez povratka. Mitko se se propio i ubrzo ostao bez igde ičega. Od tada je Medison skver park njegova stalna adresa. I zimi i ljeti. Ponekad nedeljom odgega se uz pomoć štapa do srpske crkve Sveti Sava, preko puta parka.

„Pristao bih da umrem sutra, samo da još jednom vidim moju Ilinku”, sa istim rečima uvek me isprati Mitko na rastanku. 

 

Marko Smiljić, Njujork

 

 

 

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komеntari52
c8e6b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Za 20 godina u Americi bili smo jednom u NY i to samo zato sto zena imala u NJ neke poslove, pa ajd da vidimo i to. Inace ne bih ni tada isao, nego sam hteo da vidim Njujorker hotel gde Tesla stanovao. I bili tamo, u podrumu je to, pise ko je i sta je bio...i posteno npisano da je Srbin .... Ostalo...ne vredi pominjati.... Ne postoje pare za koje bih tamo ziveo, a i zena. Ispricasmo se sa Indijcem taksistom....salje pare u Indiju, vise nece, neka dodju tata i mama i zarade sami.... RU-PA.
dejan sakos
Sjajna priča.
Ostareli emigrant
Zivotna prica Mitka se moze preslikati na stotine drugih koji zive na zapadu. Ne znam da li ima puno slicnih sudbina na istoku ali u svakoj zapadnoj zemlji moze se naci bar jedan Mitko. I na to se treba racunati kad se napusta zemlja.
RoyMoore
Tuzna je Mitkova prica. Ali Mitko nije nadrljao radi Ilinke, vec radi svog ludog izbora. I sad ako je Mitku svrha zivota Ilinka i ako je ona vrijednija od njegovog zivota, onda izbor ulice mu je sasvim OK. Dosta nas je proslo kroz Mitkova iskustva. Neki su nagrabusili, neki bili samossvjesni, mentalno jaki i izborili sa naopakim osjecajima, a neke je sam Bog pogledao, jer nisu znali sta rade. A New York ne oprasta glupostima. Neko rece jednom, revolucija jede svoju djecu.
USA
Poznajem puno slicnih sudbina u Americi gde zene napustaju muzeve posle prve prepirke. A neke moje komsije u zavicaju su se svaki dan svadjali ali su ostajali zajedno do groba. Cesto se pitam ko je tu na dobitku?
@USA
Niko tu nije na dobitku. Njihova deca su najvece zrtve njihovih ishitrenih odluka. Ne znam da li se treba zeniti i udavati na tenane il na brzaka?
RoyMoore
Ray, malo sam vise mislio na ovemoderne
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja