petak, 22.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 12.05.2020. u 19:36 Miodrag Topić
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Sve kuhinje su dobre sem njihove

Smejale bi kada bi ih neko pitao koji je njihov omiljen recept. Njihov omiljeni recept je da ručaju u restoranu. Nikada nisu sebi postavile pitanje: „Zašto nas dve ne kuvamo bar za sebe?” Neko je zasigurno ugradio kuhinjske elemente greškom u njihove kuhinje. Tako su razmišljale.
Фото Пиксабеј

U lobiju zgrade 1080 Kingston ulice, sedi žena. Već na prvi pogled vidljivo je da i pored visokih štikli nije uspela da nadoknadi desetak centimetara visine. Osim toga tu je i to ćelijsko skupljanje, koje je u potaji, bez njenog odobrenja radilo na tome poslednjih četvrt veka, koliko je u penziji.

Iz fotelje viri samo njena kosa, kratka, kovrdžava i seda. Sedela je sa laktovima naslonjenih na torbicu u krilu i cipelama lupkala po podu. Ne od nervoze, već zato što je to isto radila njena omiljena glumica Zaza Gabor dok je u jednoj sceni filma čekala da se pojavi Mr. Heston.

Sa svojih devet muževa bila je nedostižna za nju. Jedino u tome Zaza joj nije bila ideal. Nije joj zamerala. Nije krivila Zazu Gabor to što je ona imala samo jedan brak. Nekada, i to na kratko.

Ako pod tim podrazumevamo, za nju dugih, nezaboravno neprijatnih sedam meseci. Kao da u tebi vidim Zazu, govorili bi joj oni malobrojni koji su nekim slučajem poznavali obe.

Foto Piksabej

Čeka drugaricu sa devetog sprata. Uvek sa urednom frizurom, manikirom i u odeći pastelnih boja. Obe su mogle sebi da priušte lepu odeću.

Na prstima obe ruke je po jedan prsten, na nekim po dva, kao da se plaše da ih sve ostave same, bez nadzora prstiju tamo u stanu, u kome živi sâma. Kao da će možda izazvati požar, udarati glavama po zidovima ili slušati preglasno muziku i komšijama dati priliku da i oni jednom u životu pozovu broj 911.

Bilo bi užasno da ih tamo ne zateknu kada se vrate posle ručka. Iako su sve stvari u stanu bile osigurane, što ih košta 48 dolara mesečno, ta emotivna vezanost sa prstenjem ne bi mogla da se proceni.

Bili su to njihovi kućni ljubimci koje izvode na ručak.

Iz lifta se pojavljuje „4x4 voker” u čijem sedištu leži torbica, a ubrzo i njena drugarica, pre nego što se zatvore vrata lifta. 

To je žena visokog ali ne i vitkog stasa, koja bi ako stane na voker mogla da zavrne sijalicu na plafonu lobija. Ali, ona nikada nije radila poslove koji nisu bili namenjeni njoj. Ni sam voker ne bi prihvatio nekoga na sedištu koji nije u stanju ni da hoda bez njegove pomoći.

Sada je njen red da pozove taksi koji će da ih odveze u restoran „El Catrin”, u Destilery District-u, na tako baju. Obožavaju tako baju.

Sve su kuhinje dobre sem njihove. Smejale bi kada bi ih neko pitao koji je njihov omiljen recept. Ručati u restoranu, njihov je omiljeni recept. Zašto nas dve ne kuvamo bar za sebe? To pitanje sebi nikada nisu postavile. Neko je zasigurno ugradio kuhinjske elemente greškom u projektovanju enterijera. Tako su razmišljale.

Samo jedna jedina izuzetna situacija mogla bi da odloži njihov zajednički ručak. Naravno o toj situaciji ne žele ni da razmišljaju, iz čisto praktičnih razloga: To je u rukama onog iznad nas, tako bi govorile. On ima jače argumente od naših. Kao svaki nebeski menadžer, uostalom.

Ono važnije što ih čini bliskim je osećaj da su obe u neku ruku istorijske ličnosti. Ako se uzme u obzir da im pamćenje doseže do vremena kada je York dobio novo ime – Toronto. To je, kako god da se meri, već postalo deo istorije.

Foto Piksabej

Obe smatraju da imaju dvojezična tela, što bi malo ko razumeo, zato to i nisu posebno isticale. U tom njihovom levom delu tela, onom sa srcem, govorio je njihov maternji jezik, u desnom engleski. U jednoj usađen portugalski, u drugoj nemački.

Levi deo tela koristile bi uglavnom dok bi pevušile pod tušem, ili pri čitanju računa koje bi poštar pred kraj meseca ubacio kroz prorez u vratima, u vreme omiljene tv serije.

Kojim su delom tela tada razmišljale, tu ne bi trebalo da bude bilo kakve sumnje.

U lobiju, u ugrađenom kaminu igra ugodna vatra.

Žena u fotelji sa laktovima na torbici, povijena netremice gleda u tu vatru u kamina. Lupka cipelama o pod. Sa kućnim ljubimcima na prstima.

Torbica na njenim kolenima je torbica sa ljubimcima njene drugarice. Pazi na njih, dobacila joj je pogledom iz ambulantnih kolica, sa maskom za kiseonik na licu. Ako se ne vratim, iz nekog višeg razloga.

 

Lift sa znanjem francuskog jezika

Dva su lifta u zgradi broj 1080 u ulici Kingston. Jedan od njih ne progovara. Ako se izuzme ono „bing” koje otvora vrata lifta. Svejedno mu je gde se nalazi. Takvog je karaktera. Drugi je sa znanjem francuskog jezika. French speaking elevator.

Na željenoj destinaciji, ljubazni ženski glas, objavi broj sprata sa: Neuvième étage. Deveti sprat.

Nikada prekornim tonom, iako zbog mene samog spušta i vuče lift po desetak puta u toku dana. Totalno nerentabilna vožnja.

Merci beaucoup, zahvalim se.

Nisam ja ingrat, naravno.

U lobiju ispred liftova, stojim sa kutijom koja miriše na picu.

Nikad ne kažem: Šta je to danas sa liftovima? Je l’ danas neki praznik? Čekam već pola sata. Onda se baš načekam.

Oni to vide, jer kamera u lobiju snima samo one koji samo to i rade: Čekaju. Ako se to može smatrati da je neki rad. Tada uključe najsporiju moguću dopuštenu brzinu motora. Zato ćutim. Onda, onako kao znatiželjno, pritisnem dugme sa strelicom uperenom u plafon, sa pogledom punim divljenja za izum kakav je lift.

Foto Piksabej

Desi se da iz lifta istrče ona dva buldoga sa šesnaestog sprata. Onda se sklanjam u stranu. Ne ulazim odmah. Oni iza sebe ostave mirisne oblačiće. Posebno onaj sa jednim zelenim okom. Namerno.

I to samo onda ako baš mene ugledaju kada se otvore vrata od lifta. Ja njima ne vraćam na isti način. Samo im isplazim jezik. I uđem u drugi lift.

Sa malo inata u osmehu. Kao i oni. Prvi su počeli. A onda sam na internetu pročitao da psi i ljudi ponekad poprime jedan od drugog neke karakterno interesantne osobine.

 

Miodrag Topić, Toronto, Kanada

 

 

 

 

 

Pišite nam Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?A naša adresa je  mojzivot@politika.rsPravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.Vaša Politika  

 

Komеntari12
e4e6a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Ameri i Kanadjani svoju kuhinju i nemaju. Jedan pacijent nam donosi meso jelena kojeg ulovi. Dzabe, naravno, jer i nemaju pravo da naplate ulov. Reko zeno red i mi nejmu nesto da damo. I ona spremi banana tortu. On sledci put: Mnogo lepo, al mozes opet da napravis? Moze. Drugoj isto spremila nesto, kaze lepo, al malo. E pa mislim se...sve sto je lepo je malo, a sto ne valja uvek previse. :) Nude nam dzabe kuce po Floridi da PROBORAVIMO(sto bi ovi nasi rekli)...al mi ne volimo tako dzabe....:)
Bračanka
Mislila sam da ste odustali od pisanja. Dugo nije bilo Vašeg "Rečnika Toronta" kojeg obožavam.
Pitki stil
"То је жена високог али не и витког стаса, која би ако стане на вокер могла да заврне сијалицу на плафону лобија. Али, она никада није радила послове који нису били намењени њој. Ни сам вокер не би прихватио некога на седишту који није у стању ни да хода без његове помоћи" .
Gaspar Von Alapic
Postovani gosp.Topic Vi ste zaista dobro opisalite dvije osobe iz vaseg ugla posmatranja,ali razmislite kako Vi izgledate tim drugim osobama.Vjerovatno takav nacin zivota njima odgovara sto je Vama i meni potpuno neshvatljivo.Svako ima pravo da zivi zivo kakav zelli.Ja licno se pridrzavam one jevrejske:Nemoj se smijati,nemoj se cuditi, pokusaj razumjeti.
Boki
Ništa gospodinu Topiću nije neshvatljivo. Možda vama. Sa mnogo simpatija govori o dve vremešne gospođe. Nije im sudio. Njegova rečenica je laka, pitka, nagoni na razmišljanje, sa dosta humora.
Boža
Fantastičan stil. Posvetite se pisanju a ne raznošenju pica, ako sam dobro razumeo.
mina
fantastican stil?! bez uvrede, Bozo, ali moram da pitam koliko ste knjiga u zivotu procitali

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja