ponedeljak, 01.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 11.05.2020. u 18:00 Zorica Bečanović Nikolić

U mreži korone

(Фото Танјуг/Т. Радовановић)

Zemunska bolnica je smeštena u lepom starom zdanju u Zemunskom parku, u kojem, međutim, od početka epidemije vlada atmosfera nalik filmovima naučne fantastike. U bolesničkim posteljama i na respiratorima nalaze se zaraženi pacijenti o kojima se u javnosti govori kao o statističkim podacima, njima se bave lekari, medicinske sestre, tehničari i ostalo medicinsko osoblje pod skafanderima, maskama, plastičnim naočarima i vizirima. Liče na prerasle teletabise ili na dizajnirane androide. Sve može izgledati kao prizor beznadežne distopijske otuđenosti, ali je zapravo, iz perspektive zaraženih i izlečenih, sve suprotno od toga – novootkriveno iskustvo ljudskosti koja prelazi fizičke prepreke neophodne u zaštiti od virusa.

Od početka se pretpostavljalo da će medicinari i njihove porodice biti među ugroženima, ali kako je to jedna od osnovnih pretpostavki struke, ni oni ni porodice nisu o tome mnogo razmišljali. Malo po malo, statistika je stigla do više od 600 slučajeva, plus članovi porodica. U tom svojstvu smo suprug lekar i ja dospeli u Zemunsku bolnicu, koju je on do tog trenutka poznavao kao kolega iz drugog KBC, a ja kao zgradu iz parka, s aurom tradicije zemunskog karantina, gde su se lekari u 18. veku borili protiv kuge na razmeđi Istoka i Zapada.

Najpre smo se suočili sa zlokobnom prirodom kovida 19 kada je smrt od korone za nas dobila ime i prezime. Jedna od prvih žrtava bio je naš prijatelj, zdrav čovek od jedva pedeset godina. Danima nismo dolazili k sebi. U sumrak, 10. aprila, u Domu zdravlja u Zemunu, i sami smo postali dva broja iz statistike. Sa brisevima pozitivnim na kovid 19, s upalom pluća, visokom temperaturom i teškom iscrpljenošću, primljeni smo u Zemunsku bolnicu. Zadobili smo pogled na svet obolelih, sličan dečjem, za koji „nema laži nema prevare”. Odjednom vam se izoštri slika sveta i sopstvenog života, postane vam jasno šta je zaista bitno. Najbliži su nam u svemu pomagali, sin je preuzeo sve porodične obaveze, prijatelji su nas bodrili, a o nama, kao i o stotinama drugih obolelih, požrtvovano su brinuli profesionalci iz drevne bolnice.

Sama bolest donosi veliki osećaj nemoći, a terapija se nadoveže kao ljuti lek za ljutu ranu, dodatno mučeći organizam. Prvih dana bude zaista strašno. Svi su, međutim, bili solidarni. Nas je u tok bolesti upućivala sapatnica koja je kroz sve već bila prošla. Velikodušna mlada žena što je jedne hladne noći, ne trepnuvši, svoje ćebe ustupila bolesnici kojoj je bilo teže. Potom smo saznali priču njenog vršnjaka: supruga se zarazila koronom u porodilištu, došla kući s bebom, zarazila starije dete, majku i muža, majka je hospitalizovana na Zvezdari, muž u Zemunu. U jednom krevetu – sredovečan muškarac iz Ćuprije koga je zarazila majka, što se, pak, zarazila na dijalizi... Tako nas je korona uplitala u svoje mreže.

S druge strane su bili lekari, na čelu s glavnim infektologom, medicinske sestre, tehničari, spremačice, servirke... Svi posvećeni, brižni, usredsređeni na svoj posao, ozbiljni i smerni, sa osećanjem za tuđu muku. „Statistički podaci” osećali su se kao zbrinuti ranjenici iz najpotresnijih filmova. Ni naslutiti se nisu mogli uplivi karijerizma, ambicije ili drugih interesa, koji nekim lekarima nisu strani. Svi su se ponašali kao da su netom, iz duše, položili Hipokratovu zakletvu.

Dopisivali smo se s prijateljima iz zapadnih zemalja. Neki su našeg porekla, neki stranci, neki lekari, neki nisu. Svi su komentarisali ostatke socijalističkih standarda u našem zdravstvenom sistemu, koji su se sada dobro pokazali. Iako sam toga oduvek neodređeno bila svesna, iz najveće blizine, odjednom mi je nešto postalo jasno: medicina je skupa, mašine i lekovi su skupi, kao i bolnički smeštaj i hrana, i ovde i na Zapadu; kod nas, međutim, najmanje košta ono što je na Zapadu najskuplje, a to su ljudi, znanje, veštine i požrtvovanost lekara, medicinskih sestara i tehničara. Ne postoji dovoljno snažan, dovoljno topao i dovoljno dugačak aplauz kojim se njihov trud u opasnim i zamršenim mrežama korone može pohvaliti i pozdraviti.

Profesor Filološkog fakulteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari2
dd4a1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vida
Divan tekst, hvala Zorice.
Амрита Благојевић
Искрено и дирљиво, интимно сведочење о хуманости, али и високом професионализму нашег здравства, које, насупрот предрасудама, није само "пропало и корумпирано". Отрежњујућа спознаја, која нам враћа веру у себе и наше колективне способности да, кад затреба, можемо да будемо зрело и одговорно друштво.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja