subota, 06.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 27.04.2020. u 18:00 Radoš Bajić

Korona po Dragutinu

Imao bi i ja da izjavim nešto – al nema kuj da me pita. Ja bi predložio, taj mlad narod što tamo dokon džedži po kućama u četiri zida, što poštuje to što je rek’o Vučić i ne izlazi nigde – da se oni lepo natovare na neki prevoz i da svi dođu u selo… Ovde da se zaraze neće – ja im to garantujem…
(Срђан Печеничић)

Udarila ova korona, pa nas zakovala načisto. Kad je ta nesreća pomolila glavu, javiše preko televizora, kažu, reko Vučić da je za nas po selima naredba, da kuj ima preko sedamdeset godina ne sme da izlazi iz avlije. Kako da ne izlazim, sunce te lebovo… Imam sedam i po ’ektera, plus šuma, kako da pustim da se to zaparloži? Mene uvatilo za šes’ meseci i osamnaest dana – sedamdesetu sam izravnao. Kako da ne izlazim sad kad treba da bacim nešto u zemlju, da nešto nikne i da proklija ako ’oće? Šta ćemo da jedemo celo leto, na jesen, i u zimu da i ne govorim? Za mene i za babu, ajde-de, al’ čim da ’ranim stoku? Trave će da bude, ovce mogu da brste, al’ šta da bacim govedima u jasle? Da skinem opanak da im dam da žvaću?

Pravo da ti kažem, kad je ova nesreća u pitanju – paralo je nas svašta i pre ovoga. Pričao je mene deda kako je to bilo devetsto četrnaeste i petnaeste. Isterali smo Švabe preko Dunava, vratili smo slobodu u Srbiju, al’ džaba ti sloboda kad si zagrađen sa svih strana kao u oboru – da muva ne može da preleti. Nadali smo se u braću Bugare, da makar sačuvamo slabine, al uzalud… Čim je Švaba ponovo nasrnuo petnaeste i oni izdadoše… I udariše s boka. Nji’ i Austrougara preko milion, a nas, šaka jada – svega sto pedeset ’iljada pod puškom… Ne znaš gde ćeš pre… Imali bi mi više vojske da nas nije skoptisao i satro tifus, pegavac… Skoro trista ’iljada duša pocrkalo, što vojske, što naroda – a pomoći niotkud… Tad je Valjevo najviše nagrabusilo, a kol’ko vidim i sad je kod nji’ prilično zagustilo.

Kad smo to preživeli – preživećemo valjda i ovo… Što se tiče nas seljaka, makar u pet sela okolo, gde ja znam kaka je situacija – ove mere nije trebalo ni da uvode. Kod nas ionako nema nigde nikoga… nama je korona stalno… Puste njive, parlog na sve strane, šume i bagrenjaci silaze u selo, prazni sokaci, nemaš s kim da popričaš, da popušiš cigaru duvana… Poštar mi ne dolazi, penziju nemam. Ni onu seljačku nisam uplaćivao, nisam imao odakle – teško se dinar vadi iz zemlje… Koga je paralo – on zna… Prođe ujutru onaj s kamiončetom što uzima mleko, još malo dok ko ima šta da pomuze – i to ti je to… Kod nas je nekad škola bila kao košnica, a sad, kol’ko čujem, ove godine će u prvi razred da krene samo sedam đaka… Ej ti, na šta smo mi spali?! Ostalo samo staro i kljakavo da čeprlja po zemlji – tek da se preživi… Da l’ ko to vidi u ove države – ’ebem li ga…

Meni i mojoj babi nema kuj da prenese koronu… Sem ako to zlo ne pada s neba… A ako i pada – ja mu se ne sklanjam… Ove godine ni pop nije dolazio da sveti vodicu za Vaskrs... Kažu, i njima zabranili da idu po kuća… A baš sam voleo da dođe… Uvek kad dođe pred Vaskrs i uoči slave – slatko se ispričamo, jer ja sam toga žudan… Pop mi dođe kao gost, zato što moj sin retko dolazi… Prošle godine je dolazio jedared, a ove godine ni jedared… Takav mu je pos’o… Zapošljen je kao noćni čuvar u Šidu u nekoj klanici, a snajka prošle godine aperisala kuk… Malo dođe punačka, a nije ni zloješna, pa pošto ovaj moj malo-malo pa donosi nešto iz klanice, što pretekne – oni jedu prilično lepo… Kuk nije mog’o da izdrži – i puk’o… Ovaj moj se izbacio na mene, vižljav i suv ko granja… Ja mogu da pojedem Boga – ne mogu da se ugojim ni gram… Kao kad imam pantljičaru u želucu… Da l’ me to je briga i sekiracija, il’ mi je naprava taka – đavo bi ga znao…

Svako veče baba i ja gledamo televizor – kad prođe Dnevnik, onda polegamo… Zanima me kako će vreme da bude – i vidim, ne zavezuju usta, svi pričaju samo o te korone. Vidim da je to uvatilo i pustilo maju po celom svetu… Talijani i Španjoli izgleda nagrabusili načisto, a reko bi da će i Amerika, još malo, pa da se izvrne kao tataba, i samo da mlatara nogama… Ja im to ne želim… Voleo bi i oni da se spasu – mada su nas gađali bombama za nigde i ništa… Hteli da daju Šiptarima državu i da pomere Miloševića. On crče ko pas u nekom kazamatu po svetu, a narod izvuče deblji kraj. Opasna stvar s ovom zarazom, nema šta… Ne vredi nam da se čudimo… Svako žanje onako kako je posejao… Sve je to zapisano u Svetom pismu. Sve kako je rečeno, tako će da bude… Meni nije za mene, čini mi, živim samo što moram – al meni je za ovu decu, za mladost, koja tek treba da živi i da se raduje životu…

Imao bi i ja da izjavim nešto – al nema kuj da me pita. Ja bi predložio, taj mlad narod što tamo dokon džedži po kućama u četiri zida, što poštuje to što je rek’o Vučić i ne izlazi nigde – da se oni lepo natovare na neki prevoz i da svi dođu u selo… Ovde da se zaraze neće – ja im to garantujem… Zdrava voda, zdrava ’rana, čist vazduh… Da sejemo kukuruz s motikama, kao nekad – pa, vajda bi bila… I držimo rastojanje, baš kako i treba – jedan odžak od drugoga ne manje od jednog metra… Ja bi tako reko, da se taj narod vrati u sela, da se zaposli – pa da vidiš kad rodi pa razlepi…

Korona će da prođe, a narod mora nešto da jede… A ako ne posejemo rodiće nam korov, a on je gorak kao pelin… Što se mene tiče, ja sam morao da se snađem. Napunio sam traktor naftom, dosta mi je do Svetog Ilije, ister’o sam ga na brdo i tu ćuti – ne ubacujem ga u avliju uopšte... Milicija ovamo i ne zalazi – al, ja na put ne izlazim. Kakav sam baksuz, baš kad ja izađem – oni mogu da naiđu. Odakle mi 50.000 dinara? Da uzmem konopče – da se obesim odm’a. Ovako, sobajle popijem kafu s babom, drmnem jednu ljutu, pa na preskakač na plotu, pa preko šljivika – pravac na brdo. Uđanem mog „Zetora” – ptice pevaju, sunce greja, a ja prs’ u uvo, pa pravac njiva… Danas ovo, sutra ono… I tako, dan po dan…

E tako, preslikaj ti ovo ovako kako sam ti rek’o i metni u novine. Valjda će neko da pročita i da čuje… Kaži – tako veli Dragutin iz sela gde je Bog rek’o laku noć – a korone ne pada na pamet da dođe…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari3
09def
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Tomka
Lepa, topla, iskrena priča. Nego, onih 100 evra, za sve punoletne građane Srbije... Penzioneri i primaoci socijalne pomoći, garantovano dobijaju, ostali da se izjasne, hoće li ili neće. Gde i kome svi Dragutini i njihove babe, koji nemaju penzije i socijalna primanja, da se obrate za svojih 100 evra?Ko će njih da se seti u ovoj zbunjenoj državi?
јохан
Радоше, прикупи све ове текстове, па у књигу. Па да читамо и уживамо. Живео!
Vojislav
Rados sve bolji. Bravo Bajicu.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja