četvrtak, 04.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 13.04.2020. u 18:59 Lazar Kovačević Jovanović
HEROJI VANREDNOG STANjA NA TV

Između srpskog znakovnog jezika i gledalaca

U vreme borbe protiv virusa korona, kada su sve oči uperene u informativne emisije, Mihailo Gordić i Marija Marković česti su gosti u mnogobrojnim domovima putem malog ekrana. Oni su jedni od tumača za gluvu i nagluvu publiku, koja prati Nacionalni dnevnik na TV Pink
Иако српски знаковни језик користи од малена, Марија Марковић се заљубила у његову лепоту и богатство његове културе тек када је дошла у Градску организацију глувих Београда (Фотографије Приватна архива)

Od uvođenja vanrednog stanja u Srbiji, lice televizije poprilično se promenilo. Programi su nepredvidivi, svakodnevno se emituju specijalne emisije o virusu korona, sa posebnom pažnjom prate se konferencije za medije sa najnovijim podacima o broju zaraženih i preminulih. Ne vara utisak da je sve podređeno informativi. Baš u tom delu, primetni su i oni – tumači za srpski znakovni jezik, kojih da nema, gluve i nagluve osobe teško da bi mogle da se informišu putem televizije o aktuelnim događajima u zemlji i svetu. Pribojčanin Mihailo Gordić (38) i Beograđanka Marija Marković (32) jedni su od tih, skrajnutih heroja tokom vanrednog stanja, ali i mnogo pre ovoga.

Hrabro kroz život

Mihailo je gluv od rođenja. To ga nije sputavalo da postane uspešan čovek. Danas radi u sektoru za društvene delatnosti i projekte u Gradskoj opštini Vračar, a dugogodišnji je aktivista za prava gluvih i nagluvih osoba u Gradskoj organizaciji gluvih Beograda i u Savezu gluvih i nagluvih Srbije. Učestvovao je u izradi zakonske regulative za ostvarivanje prava i obaveza i inicirao brojne programe i projekte koji će omogućiti da gluve i nagluve osobe budu prepoznate u našem društvu, a posebno da budu prepoznata njihova prava.

Srpski znakovni jezik naučio je od sestre. „Imao sam sreću da me je sestra naučila. Ona ga je savladala u specijalnoj školi, na odmorima od druge gluve dece... Takoreći, ako imate sreće da ste gluvi i da su vam roditelji gluvi naučićete ga prirodno u porodici. Ako vam roditelji čuju, što je moj slučaj, onda ćete ga naučiti u školi od druge dece ili kasnije u zajednici gluvih”, objašnjava nam on i sa žaljenjem napominje da se u Srbiji još uvek samo deklarativno prepoznaje postojanje i značaj srpskog znakovnog jezika. On podseća na poražavajuću činjenicu da nijedna škola, pa ni škola namenjena gluvoj deci, ne podučava decu srpskim znakovnim jezikom, niti postoje fluentni profesori koji bi mogli time da se bave.

Za razliku od njega, Marija čuje. Znakovni jezik deo je njenog života od malena. Naučila ga je kako bi mogla da razgovara sa svojom majkom, koja je gluva. „Nikada nisam razmišljala o tome da će upravo znakovni jezik biti taj kojim ću se baviti u životu. Dolaskom u Gradsku organizaciju gluvih Beograda i stalnim kontaktom sa gluvima usavršavala sam ovaj jezik i učila veštine prevođenja. Nije isto kada znate engleski jezik odlično i kada se nađete u situaciji da ga prevodite. Tek tada kada sam došla u organizaciju gluvih sam shvatila da sam se zaljubila u lepotu i bogatstvo ovog jezika i kulture”, priča nam ona i sa ponosom ističe da je tumač za srpski znakovni jezik. Kaže da njegovo učenje nije ništa teže ni lakše od učenja bilo kog drugog jezika. Pošto ne postoji adekvatna škola za to, ona preporučuje da osobe koje to žele da nauče treba potpuno da budu izložene tom jeziku u zajednici u kojoj se on govori.

Mihailo i Marija su odlično uigran tim više od šest godina. Učestvovali su na brojnim međunaronim konferencijama u oblasti prevođenja na znakovne jezike, a svetski trend da čujući i gluvi tumač rade u paru preneli su i kod nas. To se pokazalo kao najbolji način prenošenja informacija. „Snimali smo brojne prevode što u oblasti kulture, prevodili smo Zakon o upotrebi znakovnog jezika i Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom i na taj način uključivali i druge gluve ljude da se osnaže i rade kao tumači”, otkriva nam Mihailo Gordić.

Priprema je važna

Sa sve većom potrebom da se zajednica gluvih osnažuje i bori za svoja prava, pa i za pristup informacijama, određeni televizijski programi dobili su prevod na srpski znakovni jezik. Tada se i javila potreba za njihovim tumačima. Zbog vanrednih okolnosti, sada zbog pandemije kovida 19, obaveza televizija je da imaju dostupne informacije i na srpskom znakovnom jeziku. Tako je Televizija Pink angažovala Mihaila i Mariju za potrebe prevođenja Nacionalnog dnevnika.

Priprema za prevođenje je neizostavna. „Često se dešava da nisu sve informacije spremne, a usled prirode posla na televiziji – ni gotovi pojedini prilozi koje mogu da pogledam i preslušam. Važno da se informišem na sve moguće načine i pre nego što kročim u zgradu Pinka. Ne radi se o tome, kao što mnogi misle, da se priprema sastoji u tome da mi to pogledamo i onda prepričavamo. Struktura znakovnog jezika ne prati konstrukcije srpkog jezika. To je jezik sa svojom posebnom gramatičkom strukturom, sintaksom, morfologijom... Nikada nećete prevoditi bukvalno sa engleskog ‘I love you’ ... Tako je i sa znakovnim jezicima”, priča nam Markovićeva, koja prevode na malom ekranu radi manje od deset godina. Radi i sama, ali i zajedno sa Mihailom. Kada samostalno prevodi, sve se svodi na slušanje spikera.

Mihailo Gordić je gluv od rođenja i postao je uspešan čovek

Kod Mihaila je drugačija situacija. „U svom prevođenju oslanjam se na Mariju. Ona se nalazi pored kamere, ja gledam u nju i koristim njen prevod. Dobrom kvalitetu prevoda uveliko doprinosi i naša dugogodišnja saradnja, stoga je meni kao gluvom tumaču vrlo važno sa kojim tumačem ću sarađivati. Teleprompter mi ne bi služio, s obzirom da mi je srpski jezik drugi, a ne maternji kao srpski znakovni jezik. Ne poznajem ga dovoljno dobro da bih mogao sa razumevanjem da radim”, iskren je Mihailo Gordić, koji je pred kamerama nešto više od šest godina.

Sve se odvija u glavnom studiju, u blizini voditelja, jer tada mogu na vreme da reaguju na svaku promenu ili neki tehnički problem. Od važnosti je i saradnja sa spikerom. „Ona je na nivou dobre volje spikera, koji se potrude da čitaju sporije. Međutim, politika televizije je da se vesti čitaju brzo, stoga se i ne obraća dovoljna pažnja na to što se sve što je izgovoreno prevodi na jedan drugi jezik. Mi tumači smo navikli da se prilagođavamo raznim ritmovima koji se smenjuju. Ali to utiče na razumevanje srpskog znakovnog jezika isto onoliko koliko i gledaocu koji to sluša. Posebno ako imate spikera koji brzo čita i ne pravi logične pauze u rečenici”, pojašnjava Marija Marković, koja kaže i da se dešavaju i neke nepredviđene situacije u studiju, Jedna od takvih je i ona kada neko prođe ispred kamere u koju prevode, zaboravljajući da tumači nastavljaju da rade i kad se prilozi emituju.

Češće pojavljivanje tumača za ovaj jezik na televiziji, verovali ili ne, propraćeno je i pojedinim neprikladnim i podsmevajućim komentarima na društvenim mrežama poput onih da su to osobe koje „mlataraju rukama” i prave „smešne grimase” u uglu ekrana. „Ljudi daju sebi za pravo da komentarišu nešto o čemu, očigledno, ne znaju mnogo. Mimika je neodvojiv deo svakog znakovnog jezika pa i srpskog. Odsustvo iste je znak lošeg korišćenja jezika i neodgovornog prevodilačkog posla, jer se veliki deo informacije upravo u tome nalazi. Ona je važna u prenošenju nijanse u osećanjima i stavovima koje sagovornici izražavaju. Znate, posao tumača nije samo da prenese reči, već značenje poruke, stil kao i boju izrečenog. Gluve osobe imaju jednako pravo na sopstvenu reakciju nečijeg izražavanja kao i osobe koje čuju. A to na znakovnom jeziku jedino mimikom možete dočarati”, kaže naša sagovornica, koja baš kao i Mihailo, i ranije radila prevode informativnih emisija, predizborne, ali vanredne programe poput onog kada su bile poplave u Srbiji 2014. godine...

Ništa o nama bez nas

Dugo je bila zastupljena praksa da su osobe koje čuju i koje su u bližem okruženju gluvih zastupale njihove interese i radile umesto njih. Sada je to drugačije. Mihailo je pravi primer gluve osobe koja je talentovana i izuzetno sposobna. „Angažovanje mene kao gluvog tumača u medijima šalje jasnu poruku da gluve osobe mogu da budu protagonisti svog života. A i široj javnosti da je dovoljno samo malo prilagoditi se da bi to bilo izvodljivo. To i podržava moto invalidskog pokreta – ‘Ništa o nama bez nas’”, ističe Gordić.

Sprega između televizije i gluvih i nagluvih osoba jača je tokom vanrednog stanja. Kada ono prođe, ovakve osobe, kojih u Srbiji ima oko 12.000, ostaju u vrtlogu poražavajućih činjenica. „Ispod jedan posto televizijskog programa je dostupno u pristupačnom formatu gluvim osobama. To su svakodnevne vesti u 15 časova na RTS-u, jednom nedeljno emisija od 30 minuta u okviru pristupačnog programa koja se prevodi na srpski znakovni jezik, kao i dva puta mesečno emisija „Mesto za nas”. Osim RTS-a i RTV-a, nijedna druga televizija sa nacionalnom frekvencijom svoj program nije učinila pristupačnim gluvim osobama putem prevoda”, smatra Mihailo Gordić. On je dao jedan pozitivan primer iz komšiluka. „Na Četvrtom kanalu Hrvatske radiotelevizije (HRT) prevode se skoro sve informativne emisije. Ukoliko iste želite da gledate bez prevoda, to je omogućeno na njihovom Prvom programu”, objašnjava naš sagovornik.

On kaže da bi idelano bilo kada bi se emisije prevodile na srpski znakovni jezik i titlovale za one osobe koje su, na primer, ogluvele u kasnijem dobu i ne znaju srpski znakovni jezik. Ipak, napominje da titl i prevod na srpski znakovni jezik nisu isto. „Gluvim osobama srpski jezik nije prvi jezik, stoga titl mnogima ne znači puno u smislu dostupnosti informacije. Pohvalno je što RTS želi da titluje svoj program. Mada moram da priznam da, od kada je promovisao titl, RTS nije unapredio njegov kvalitet, jer se dešava da on kasni, ne prepoznaje slova č, ć, ž... Rekao bih da je forma ispunjena, ali ne i suština“.

Razgovor za „TV reviju”, Marija i Mihailo završavaju porukom I. King Džordana, prvog gluvog dekana Galudet univerziteta u Vašingtonu, da gluve osobe mogu sve što i čujuće, osim da čuju.

Komentari0
cae58
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja