petak, 10.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:33

Protiv bolesti kreacijom i slobodom duha

Nema bojazni za sadašnje Evropljane koji, svesni svoga bogatog kulturnog nasleđa, svako iskušenje karantina i epidemije vide kao još jednu životnu metaforu, kao mogućnost da u mraku kreiraju svetlo
Autor: Marina Vulićevićnedelja, 22.03.2020. u 19:00
Драган Стојановић

Velike epidemije strašnih bolesti za pisce su metafore graničnih situacija u kojima se ispoljavaju socijalne, etičke, političke, lične i karakterne odlike pojedinaca i društava, a neretko su to apokaliptične vizije opšteg stanja duha, gde humanost pada na ispitu. Nedavno je „Njujork tajms” podsetio na fantastični roman autorke „Frankenštajna” Meri Šeli pod naslovom „Poslednji čovek”, iz 1826. godine, koji je predočio katastrofu sličnu sadašnjem virusu korona. Meri Šeli je ovu knjigu napisala posle gubitaka svojih najbližih, a zapravo je predvidela posledice političkih odluka i kolektivnih postupaka na jednu pandemiju virusa. Zaraza izbija u Konstantinopolju i stiže do Londona. Opstaje jedan junak koji traga za drugim preživelima, i pokušavajući da održi u životu tvorevine kulture i duha, pokazuje humanu odgovornost prema svetu kao celini.

Ono što je čitaocu mučno u naturalističkim prikazima bolesti u drugim, klasičnim delima ove, tematike, među kojima su Bokačov „Dekameron”, „Smrt u Veneciji” Tomasa Mana, Kamijeva „Kuga”, ili kasnijim Pekićevom „Besnilu” ili Saramagovom „Slepilu”, sredstvo je stvaranja atmosfere mraka i beznađa iz koga će kontrastno izaći nova vrednost, ideja suprotna opštem sivilu. Kod Bokača to je slavljenje života, volja za životom i slobodom koja se suprotstavlja užasima smrti. Jedan od najlepših italijanskih gradova Firencu pogodila je epidemija kuge, moćna i jeziva sila, a protiv nje se pripovedanjem i svojim kulturnim nasleđem bori grupa ljudi, sedam dama i tri mladića koji beže iz grada. Kuga je 1348. godine odnela više od sto hiljada ljudi u Firenci, i ovi Bokačovi junaci odlazeći u prirodu ne pronose ideju usamljenosti, već duh zajedništva i dosluha sa umetnošću i Vaseljenom. Protiv anarhije i slika telesnih patnji i propadanja bori se nova individualna svest, koja se slobodom i kreacijom suprotstavlja društvenoj hijerarhiji i crkvenim autoritetima.

Gustava fon Ašenbaha, junaka Manove „Smrti u Veneciji”, prate gondole sa mrtvačkim sanducima, on se nalazi usred masovne zaraze i ružnih mirisa raspadanja, a atmosferi poroka, i sopstvenim košmarnim snovima, suprotstavlja se antičkom idejom čulne i natčulne lepote. On sledi prelepog poljskog dečaka i gubi se u bolesnom gradu, ali kroči i putem lepote umetnika ka duhu, pesnika ka erosu, pa i sopstvenoj smrti.

„Kuga je svima otela mogućnost ljubavi, pa i moć prijateljstva. Jer ljubav zahteva nešto i od budućnosti, a nama su ostali samo trenuci”, napisao je Alber Kami, koji je u romanu „Kuga”, u graničnim situacijama, kada ljudi gube kontrolu nad svojim telima i sudbinama, metaforično opisao užase okupacije. Knjiga je objavljena 1947. godine, a radnja je smeštena u alžirski grad Oran. Ponašanje u karantinu simbolična je situacija, gde pored svih drugih strahova vlada i onaj od ograničenog kretanja. Bokore se i strasti, sitnosopstveničke, hipohondarske, i lekar Bernar Rije rve se sa svim tim, kao i sa zarazom, on kao Sizif gura uporno svoj teški kamen. Ova „strategija”, ova borba je realna, i nosi svest o ograničenosti čovekovih moći, ali teži tome da smanji štetu koju nosi besmisao patnje.

Ideju karantina kao neke vrste društva u malom, ljudskog i moralnog eksperimenta u okolnostima patnje i gladi, gde na površinu izbijaju nagoni sile i nadmoći, razvio je i Portugalac, nobelovac kao i Kami, Žoze Saramago, u „Slepilu”. Alegorija masovnog slepila primenjiva je na totalitarna društva u kojima vladaju principi slični karantinskim, moćna manjina preuzima kontrolu i nameće zakone jačeg, a pate svi bez izuzetka. U „Besnilu” Borislava Pekića karantin stvoren na londonskom aerodromu, pošto se oteo sintetički stvoreni virus, civilizacija je u malom, sa svim opasnostima koje oslobođene strasti nose i sa nikakvom mogućnošću fer-pleja. Borba je tu nejednaka i prljava, a takozvana pravila igre služe jedino da se prikriju njene urođene neregularnosti, kako je pisao Pekić. „Stvarnost je džinovski usisivač za prašinu. Za čas vas usisa. Čovek se nađe u kanti za đubre i pre nego što shvati šta se s njim dogodilo”, citat je iz „Besnila”.

U savremenoj distopijskoj književnosti, kao stvorenoj za ekranizacije, čest je motiv usamljenog čoveka koji je preživeo virusne epidemije i pomor stanovništva, pojedinca koji traži slične sebi da sa njima nastavi stvarni život. Kao u kultnom romanu Ričarda Metisona „Ja sam legenda”. Ovaj junak je potpuno sam i živi danju, jer noću izlaze vampirizmom zaražene spodobe, nekadašnji ljudi. Alegorija za njegovu različitost je jasna, vampiri su metafore za ljude mase i populizma, izdvojeni čovek je ugrožen.

Evropa je pred novim ispitom zebnje, a strahovima je bila sklona tokom svoje istorije, kako je to u svojoj staroj studiji „Strah na Zapadu, od 14. do 18. veka” dokazao Žan Delimo. Evropljani su se plašili mora, stranog i nepoznatog, od budućnosti, noći i duhova, a u doba kada je od kuge stradalo i 40 odsto stanovnika nekog grada plašili su se i vazduha koji udišu. Tada su obavezno traženi krivci za zarazu, i obično su to bili oni koji su drugačiji, po poreklu ili načinu života, stranci, putnici. Međutim, nema bojazni za sadašnje Evropljane koji, svesni svoga bogatog kulturnog nasleđa, svako iskušenje karantina i epidemije vide kao još jednu životnu metaforu, kao mogućnost da u mraku kreiraju svetlo.


Komentari2
4f347
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

anche
Izgleda da je došlo vreme da Evropljani, kakve ih poznajemo danas, nestanu i da ustupe mesto nekim drugim, mnogoljudnijim - a disciplinovanijim - i, svakako starijim narodima mnogo bogatijeg kulturnog nasleđa. Dosta više belovanja.
Миодраг Стојковић
У мраку и безнађу се и стварају велика дела, јер човек је тада стиснут и у самоодбрани ствара решења и велика дела како у науци тако и у култури . Негде сам чуо изреку : " да би направио велика дела мораш имати јаке противнике" . Хвала противницима ако их преживим.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja