petak, 03.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 13.03.2020. u 15:10 Đorđe Prokin
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Posla više nije bilo i ja se zaputih u Meksiko

Otkud tebi drugi stan pored ovako velike kuće? Bila Smilja u Parizu, a tamo dok je čekala prevoz na nekoj stanici, padne na nju tabla „Koka-kole” i razbije joj nos. Ne znam da li je išla u bolnicu, ali uglavnom, tuži ona tu čuvenu firmu i dobije dovoljno odštete da je kupi stan u Zemunu.
Мексико (Фото Пиксабеј)

Posle 13 godina provedenih u Zagrebu sudbina me 1991. godine ponovo vratila u Beograd. Vozio sam autoputem noću kroz Spačvanske šume. Bilo je oko tri ujutru kad sam stigao do Srbije.

Približavam se prestonom gradu. Dugo me nije bilo. Sećam se glavnih ulica, ali po Beogradu nisam nikada vozio.

Stigao sam gde sam krenuo, ali ne znam zaista kuda ću, pa još tako u ranu zoru. Grad je bio prazan i pade mi na pamet Bajlonova pijaca. Pa, tamo ću. Kada sam bio student išli smo u bar u hotelu „Mažestik” na Obilićevom vencu. Tamo sam i stanovao kao student, na broju 26. U zoru, posle igranke, uputili bi se peške kroz Skadarliju na pijacu. Tamo se jeo odličan burek.

Idem baš tamo. Parkiram pred samu buregdžinicu. Burek miriše isto onako kao iz studentskih dana. Sednem za pult i okrenem se prema simpatičnom debeljku opasanom u belu kecelju isflekanu od brašna i masti.

- Dajte 40 deka sa sirom i pola litre jogurta.

- Ljut burek, pita me.

- Da, onako malo leskovački.

Zapalim cigaretu, jer onda se pušilo na javnim mestima i odjednom sa ulice čujem  psovanje i lupanje. Izletim, a ono neki, pojma nemam ko je, psuje i udara nogom u moje zagrebačke tablice.

- Pa, čekaj, bre. To je moj auto, bre, ja sam Srbin.

Pogleda taj mene malo s nevericom, okrene se ode negde prema pijaci.

Naš narod ustaje rano, rano ide na posao, rano i doručkuje i na miru popije kafu.

Foto Piksbej

Odlučim da nazovem Smilju. Ona je moja drugarica iz detinjstva, a njen i moj tata potiču iz istog mesta, kao mladi su se družili, pa posle i mi. Nju mogu slobodno da nazovem.

Javi mi se Smiljina mama i kažem joj gde sam i zašto sam, a ona me odmah pozove da dođem, iako Smilja još nije bila ustala. Pronađem lako put prema Bogosloviji gde su u blizini stanovali. Parkiralište uz Partizanski put isti kao iz mojih studentskih vremena.

Uđem i vidim da je Smilja već ustala. Đavola je ustala, sigurno ju je odmah mama probudila. Izljubimo se po naški, tri puta, sednem, a kafa je već bila na stolu. Smilja kaže da ništa ne pričam niti objašnjavam i da su oni mene već odavno očekivali. 

Tetka Mila mi odmah ponudi da mogu da budem kod njih, kuća na nekoliko spratova, a sobe zvrje prazne. Smiljine obe sestre su već odavno zaglavile u Londonu i dolaze samo kad sa porodicom pale Badnjak ili kad se farbaju jaja.

Smilja mi ponudi i drugu opciju, svoj mali stan u potkrovlju u Zemunu.

Otkud tebi drugi stan pored ovako velike kuće, pitam?

Bila Smilja u Parizu, i dok je čekala na nekoj stanici prevoz na nju padne tabla „Koka-kole” i razbije joj nos. Ne znam da li je završila u bolnici ili nije, ali uglavnom, tuži ona tu čuvenu firmu i dobije dovoljno odštete da je mogla da kupi stan u Zemunu.  

Odemo da vidimo, lepo potkrovlje sa malim balkonom. 

Kako sam formalno bio službenik Auto moto saveza Jugoslavije, a radio u Zagrebu u predstavništvu nemačkog ADAC-a, narednog dana uputim se u Ruzveltovu. Primi me generalni direktor, iako nikada nije imao vremena, ali ja sam ipak bio neko ko je upravo stigao iz Zagreba. Kažem kako su me uhodili i ucenjivali i da zbog bezbednosti više nisam mogao tamo da ostanem, očekujući da će mi ponuditi neko mesto da ostanem i radim u Beogradu.

Beograd, spomenik knezu Mihailu - (Foto Nikola Trklja)

„Đorđe, ja tebe jako dobro razumem, ali se čudim da si poklekao. Ti si trebao da ostaneš tamo i da im pokažeš da se ne bojiš i da nastaviš da radiš svoj posao, odgovori mi direktor. Sledećeg dana podnesem zahtev za raskid radnog odnosa u AMSJ i tamo više nikada nisam kročio.

Roditeljima u Zagreb napišem pismo i kažem im kako sam se smestio, ne pominjujući posao. Posle nekoliko dana zazvoni telefon i javlja mi se neki stranac. Govori nemački i zove iz Beča. Kaže da ga je zamolio muž moje sestre, koji se bavio radio amaterstvom, da mi kaže da više ne pišem niti da se javljam roditeljima.

Posle nekoliko godina, saznao sam da moje pismo u Zagrebu nije uručio poštar nego su ga doneli policajci. Pozvali su mamu i tatu na informativni razgovor i pitali ih koga to oni imaju u neprijateljskoj zemlji, pa im taj još i piše.

Sledećeg dana sednem u „Moskvu” da popijem kafu i pročitam Politiku. Vidim oglas da se hitno traži prevodilac i tumač za nemački jezik. Javim se a oni me pozovu. I tako, upicanim se ja, onako zagrebački, krenem Terazijama prema „Komgrapu”. Ispitivale su me neke bake i deke iz kadrovske službe. Bili su vrlo ljubazni, a ja sam otpevao svoju priču, zašto sam se vratio iz Zagreba.

- Javićemo TI se kada odlučimo.”

- Čekaću VAS da mi se što pre javite”, odgovorim.

Malo sam se već bio odvikao od srbijanskog „tikanja”, jer sam se u Zagrebu već navikao samo na „vikanje”.

To popodne sam prošetao i otišao do zoo vrta, dođem u Smiljin stan predveče, a ono neko na vrata zadenuo depešu. Javili su odmah telegramom da sam primljen i da se sledećeg dana javim sabajle, u 7 časova u kadrovsku.

Prime me oni tako rano ujutru, sa kafom, naravno. Potpišem neke dokumente i upute me da upoznam direktora. Pokucam na vrata, sekretarica za stolom se došminkava i namešta kosu, već dve šoljice kafe ispred nje. Prosledi me kod direktora.

Nasmejani mali debeljko pozdravlja me i grli kao da smo rod rođeni. A ja prethodnih 13 godina imao uz sebe samo neke hladne Eskime sa nameštenim osmesima kao da su upravo izašli iz zamrzivača.

Foto Piksabej

Izvuče iz fioke neku flašu umotanu u novinsku hartiju i pozove me da za moj dolazak nazdravimo sa jednom ljutom za „novog prevodioca ruskog jezika”.

- Pa, nisam ja za ruski već za nemački”, odgovorim.

- Ma, nema veze, prevodilac je prevodilac, a nama treba i za jedno i za drugo.

Kažem da ne pije, a on veli da ne može neko da radi u građevinskoj firmi, a da se ne popije. Tako i ja popih jednu ljutu.

Posla uglavnom i nije bilo. Svi su već postajali zabrinuti. Došla je i zima, grejanje slabo, ponekad ne radi ni gradski prevoz, često idem peške a po ulicama sneg jer zbog nedostatka nafte mašine su ređe čistile sneg.

Na proleće nam kažu da više ne dolazimo džabe na posao i tamo samo da sedimo i ispijamo kafu. Zvaće nas oni telefonom ako nešto bude zatrebalo. Baš lepo, primamo platu, takvu kakva jeste i ne radimo.

Iskoristim slobodno vreme i ponudim jednom centru za strane jezike da dajem honorarno časove nemačkog. Tamo je bila dobra ekipa, radilo se i družilo.  Tu je radila i jedna Meksikanka, po imenu Mirijam.

Ona me je kasnije i nagovorila da krenem u Meksiko. Toliko se bila zaljubila u Beograd da joj je sve bilo super, iako se još nije navikla na naše običaje. Jednom ona u školu donese doručak. Sva ushićena nam kaže kako je na pijaci kupila jako lep sir i da nije bio skup. Kada smo ga odmotali, videli smo da nije sir nego gusta bela svinjska mast. Nije znala da se sporazume pa je kupila, onako, na oko.

Počne ona sve češće da čavrlja sa mnom. U nekoj prilici zapita me da šta ću ja više u ovoj zemlji i da bi za mene bilo bolje da odem u Meksiko i tamo na miru radim kao profesor jezika.

Stalno me davila jednim te istim, a ja u nekom trenutku, kako bi je skinuo sa vrata, kažem joj da ne mogu da idem tamo daleko sam, nego kada se ona jednom bude vraćala, a nameravala je da ostane u Beogradu što duže, onda ću joj se možda i ja pridružiti na putu za Meksiko.

Mirijam je to shvatila kao moje obećanje.

Nikada nisam ni pomislio da bi do toga zaista moglo da dođe. A, došlo je.

 

Đorđe Prokin - Meksiko

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”.
Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika  

 

Komentari50
1f5ef
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

моравац
прича је лепа али нажалост главна звезда ове приче испаде србијанац - србин .ја сам из поморавља , моравац и ми у централној србији никада нисмо се називали србијанцима и за мене не постоји реч србијанац и никог тако не називам , за мене постоје само срби , да ли су из централне србије , северне србије , јужне србије , македоније , црне горе , босне , хрватске , сви су они срби и постоје држављани србије а то могу да буду , срби , роми , мађари , власи , бугари , албанци , и многи други
Ђорђе
Хајде да се надмудрујемо.
Zoran,San Diego
Djordje, Ako ikada napises knjigu ,ja cu biti prvi da je kupim.
Ђорђе
Па, пишем књигу јер имам много згода да напишем. Једино не знам ко ће ми је објавити... Поздрав из Мексика.
сивошевић
@Гордијанус..запамти није ти отац рођен у хрватској већ у Југославији или аустро-угарској...као и мој ђед Милић на Кордуну. Срби Србијанци није битно...и твој отац је '46 дошо међ своје...као и мој отац '61. упамти...
Branko
Oni su Vas isterali i roditelje maltretirali, a Vi onda i da spomenete da je neko lupao po tablicama. Bolje cutite, to nije za pricu. Vidite hrvati kako kriju brojke i leseve, ni da pisnu. Ne dajte im ni sekund municije. Dok to ne shvatimo nece nam biti bolje.
Zagreb
Toga je bilo tad koliko hoces. I moja je cela familija izbegla iz HR, i isto sunas na dnevnoj bazi sikanirali zbog tih tablica famoznih. Obicno su zacutali, kad jih pitas, sta bi Hrvat radio usred BG krajem 91e. Ali da se neko izvine, to nismo doziveli. Pobegli od glupih, da bi medju istima zavrsili.
Ђорђе Прокин
Можда сте у праву. Да нисмо ћутали деценијама били бисмо на своме! Поздрав из Мексика.
Beogradjanin - Schwabenländle
@ Славко, господине да ли је могуће да нисте ништа схватили, или можда нисте хтели да схватите ? Реч је била о Србима и Србијанцима. Мој деда је рођен у ужој Србији, био је Србијанац, мој отац, рођен у Београду, државни секретар министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије, био је Србијанац, ја сам рођен у Београду и ја сам Србијанац, и сви смо Срби. Моје сестре и браћа нису рођени у Србији, Вардарска бановина, заборавио сам име бановине у Босни, само су Срби.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja