subota, 11.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 03.01.2020. u 20:41 Đorđe Prokin
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU – MEKSIKO (2)

Hoću da naučim srpski da razumem Kusturičine filmove

Nedelja jutro, a neko mi lupa na vrata i viče:„Profesore, ustanite, noćas su vam provalili u institut.” Odjurim kao oparen, raščupane kose, na ulicu pred ulaz u školu. Gvozdena vrata vrlo stručno otvorena, a ceo prostor potpuno prazan. Ostala je samo jedna saksija sa cvećem koja je bila oborena i razlupana. Ponovo sam ostao bez svega.
Фото Пиксабеј

Moje kolege su počele da me nagovaraju da ja otvorim školu za strane jezike i da bi oni svi radili sa mnom. Odakle? Gde mi je novac? A drugi su mi govorili da ovde traje godinama da se nešto tako registruje. Krenem tako da se raspitujem kod javnih beležnika i svi oni, kao iz puške, mi govore isto.

Prvo, hiljadarka dolara da se uopšte započne, a posle, ko zna, treba potplaćivati i da ne zaboravim da ja dolazim iz „zemlje u konfliktu”.

Odustao sam, jer tog novca nisam imao, a da čekam mesecima bio bi veliki rizik. Nikada nisam voleo neizvesnost.

Ali, pozva me sekretarica bivšeg instituta i kaže mi da postoji jedan jako solidan javni beležnik, da odem i do njega i dade mi adresu. Posle neprospavane noći ipak se odem i ponesem sve svoje dokumente. Lako pronađem tu kancelariju. Unutra kao u srednjem veku, svi zidovi u drvetu i sve miriše na plesan. Vazduh ustajao.

Primi me sekretarica i kaže mi da sačekam u salonu na istrcanim kožnim foteljama koje su bile na dotrajalom azijskom tepihu sa pocepanim fronclama. Bože, gde sam došao pomislih.

Odjednom, dva mladića u radnim uniformama uvukoše čoveka u kancelariju. Staviše ga da sedne ispred mene i predstaviše kao gospodina „notarija”, lično. Pita me u čemu je problem i kako može da pomogne. Objasnim da sam iz  „zemlje u konfliktu”, da sam izigran na poslu, da i dalje imam legalnu radnu dozvolu, da sam diplomirani profesor jezika i dodajem mu na uvid moje diplome, prevedene i overene u meksičkoj ambasadi u Beogradu. Prilažem i moj akademski program kako bih olakšao da mi se odobri dozvola.

Foto Piksabej 

Gospodin notar ne čuje baš dobro, izgleda da je blizu svog stotog rođendana, pa mu njegovi pomoćnici ponavljaju moje reči i objašnjavaju. On prevrće i zagleda moje papire, podignu pogled prema meni i reče: „Može”.

Ja potpuno iznenađen, ne znam šta da kažem, bojažljivo upitah koliko bi vremena za to trebalo i koliko bi me koštalo.

On uze olovku i papir i poče nešto da računa. Okrenu mi svoje beleške i videh cifru – 300 američkih dolara. A vreme? Za dve nedelje bi imali sve. Polovinu novca da mu donesem do kraja nedelje, a ostatak kada sve bude gotovo.

Jedva sam pogodio izlazna vrata. Nisam se snašao ni na ulici, nisam znao da li treba da okrenem levo ili desno. U neverici se vratih kući. Šta ću sad?

Nije puno novca, ali ga ja nemam. Odem u posetu jednom svom meksičkom prijatelju, a njegova mama me upita zašto sam tako bled? Ispričam im ceo slučaj, a ona odgovori: „Ne brini, ja ću ti pozajmiti taj novac, a ti ćeš mi ga vratiti kada krene posao u školi.”

Meksikanci to, inače, retko rade, znam već dobro, ali eto meni se desilo. Opet sam jedva pogodio izlazna vrata, ali, kako je Cezar rekao ”alea iacta est” i kocka je zaista već bila bačena.

Posle dve nedelje iščekivanja zazvoni telefon. Sekretarica me obaveštava da su sva odobrenja stigla i da treba samo da dođem da potpišem dokumente.

Koliki je konačni račun? Već sam položio 150 dolara. Pa zar Vam nije rečeno, pita ona. „Jeste, ali okvirno”.

Javila se posle nekoliko minuta i reče: „Gospodin notar se izvinjava zbog svog predračuna. Nije 300, već 280 dolara”.

Ne mogu da verujem. Prethodnici su mi govorili o hiljadama dolara, a ovde je sve završeno u rekordnom roku. Sve u svemu, otišao sam po registrovani dokument na kojem je moj institut za strane jezike bio odobren na moje ime.

Foto Piksabej 

Tek tada sam gazdarici koja mi je izdavala stan sve rekao. Bila je oduševljena, jer se stalno brinula šta će sa mnom da bude. A onda je usledio još jedan šok. Ponudila mi jedan prazni stan koji je bio ispod mog i predložila da tu otvorim institut. Ima četiri prostorije od kojih bi jedna mogla da bude kancelarija, a ostale tri učionice.

Koliko? Kada bude krenula škola, dogovorićemo se! Opet nisam potrefio vrata ka izlazu. Našao sam prostor, ali prazan. Gazdarica mi pokloni jedan pisaći sto i stolicu, jednu veliku fotelju i stelažu za knjige. Dade mi i jednu od svoje dve telefonske linije. Obavim tih dana, početkom novembra, sve potrebne prijave i registracije za koje mi nije ništa dodatno naplaćeno.

Obavestim dve firme sa kojima sam prethodno radio, „Simens” i „Bajer”, i oni pristanu da sva prethodna nastava nastavi dalje pod imenom mog instituta, ali od 1. januara, jer se već bio kraj godine.

Niko nije bio srećniji od mene. Javim te dobre vesti prijateljima u Berlinu, Beču i Londonu a svi oni mi pošalju najnoviji nastavni program za nemački i engleski, čak sa Ce-De-om koji su tada bili velika novost. Popunim tako svoju policu za knjige i počnem da pripremam programe.

Pet mojih kolega koji su radili sa mnom pridružili su mi se na institutu. Nova godina nije bila daleko. Mislio sam da je proslavim kako Bog zapoveda. Ali, ne lezi vraže.

U Meksiku 12. decembra nastade panika. Država devalvirala valutu za 300 odsto. Sve je bilo stalo. Iz tri firme zovu i kažu da obustavljaju projekat. Ipak, do februara situacija se smirila i moj institutu je krenuo sa poslom. Jedna učenica koja je trebalo da savlada nemački za šest meseci jer se udavala u Švajcarskoj, kurs je platila računarom i štampačem. Pomogla mi je da postavim u njega sav akademski program. Tako sam ja počeo da opremam prostorije i vremenom sam imao sve od pomagala što mi je trebalo za rada. u neko dogledno vreme sam imao sve što mi je od pomagala bilo potrebno. Krenuli smo.

Stiže tako i jesen i proslava Dana mrtvih kada se u Meksiku ne radi. Moj stan je bio na prvom spratu, a iznad njega su bile prostorije mog instituta. Nedelja jutro, a neko mi lupa na vrata i viče: „Profesore, ustanite, noćas su vam provalili u institut.”

Foto Piksabej 

Odjurim kao oparen, raščupane kose, na ulicu pred ulaz u školu. Gvozdena vrata vrlo stručno otvorena, a ceo prostor potpuno prazan. Ostala je samo jedna saksija sa cvećem koja je bila oborena i razlupana. U panici ih upitam da li su zvali policiju? Policiju, ona se ovde poslednja zove. Treba ćutati, „navući cipzar na usta”, kako se to u Meksiku kaže. Ništa se nije dogodilo.

Ne treba da se navlači više pažnje na taj slučaj, koji je je nešto uobičajno u ovoj zemlji. Ponovo sam ostao bez svega, mog školskog materijala koji su mi prijatelji poklonili, starog pisaćeg stola i moje stare kompjuterske ekipe sa svim programima.

Ipak, sve se prebrodilo. U institutu smo osim nemačkog, engleskog i francuskog uveli i učenje srpski jezik. U celom Meksiku danas smo jedini institut koji nudi srpski. I tako smo 16. novembra ove godine proslavili 25 godina našeg postojanja i rada. Srpski u Meksiku? Pa imali smo i imamo đake. To su uglavnom privatni časovi onih koji su upoznali nekoga iz Srbije ili zbog istorije na Balkanu.

Jednom nam je u prostorije kao sumanutu uleteo mladi slikar. Kad smo ga pitali zašto hoće da uči srpski, on je odgovorio: „Ja hoću da naučim srpski i da razumem sve Kusturičene filmove". Na kursu srpskog sam tri godine imao jednog mladog Meksikanca čiji je maternji jezik navatl. Završio je etnologiju i hteo je da nastavi postdiplomske studije u Beogradu. Ćirilica ga je oduševila.

Moj učenik je bio vrlo tamne puti, niskog rasta, ali simpatičan i lepuškast. Njegovi preci bili su Asteci.

Onda je jedne zime otišao u Beograd da prvo upozna ljude. Vratio se posle nešto više od mesec dana oduševljen, ali i sa jednom ne baš prijatnom šalom na račun njegovog izgleda.

 

Đorđe Prokin, Meksiko

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

 

Komentari13
8108e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dragan Knežević
Zaista divna pripovedačka forma, bilo lepo da ih ima za zbirku pripovedaka. I duhovita, dobro je da ipak pogodi vrata...
vf
Malo mi nerealno da neko nema 300 dolara, a zivi u stranoj zemlji. Malo mi to cudno, a moguce i da je ubaceno zbog zanimljivosti pripovedanja. Realno nije. Inace, tekst je zanimljiv i lep za citanje. Pripovedacki stil razvijen. U tom delu pohvale.
Ljubica
Znala sam da ce nastavak biti zanimljiv, sada jedva cekam dalje. Sto pre molim lepo.
Ivan Parezanovic
Dobar teks. Pitanje za autora. Da li je moguce saznati ime skole i kontakt? Pozdrav iz Portugala.
Anja
Škola se zove EL INSTITUTO ITEM. Lako se nađe na netu. Imaju i veb stranu.
подршка
Занимљива прича, чекам наставак ...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja