petak, 30.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 27.12.2019. u 10:02 Đorđe Prokin
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU – MEKSIKO (1)

Kad poreznici ceo institut izbace na ulicu

Jedno jutro dolazim na posao, a poreska policija opkolila zgradu, isterala profesore napolje. Kišica počela da rominja a na ulici gomila nemačkih knjiga u kožnim povezima, napolje lete i slike, saksije sa tropskim biljkama…
Фото Пиксабеј

Bio sam Srbin koji je „privremeno” 13 godina živeo u Zagrebu, ali me sudbina 1991. vratila u Beograd u ono vreme kada mnogima nije bilo lako. Kao diplomirani profesor stranih jezika zaposlio sam se u jednoj privatnoj školi u Beogradu. Zarada nije bila dovoljna da bih pomagao finansijski i roditeljima koji su ostali u Zagrebu. Oni u domovinu Srbiju nisu mogli da se vrate bez vize, a kada su je dobili morali su u svom rodnom mestu da se prijave kao stranci. Takvi su onda bili zakoni.

Shvatio sam da sam morao da pomognem i sebi i roditeljima. Jedna  Meksikanka koja je radila kao profesor španskog u istoj školi, predloži mi da idem u Meksiko jer njima trebaju diplomirani profesori. Pozvala je odmah telefonom jednu koleginicu u institutu „Berlic” koja je odmah pitala: „Kada može da dođe?”

Bilo mi je neverovatno da se u dalekom svetu zaposlim na naviđeno, iz Srbije, da tek tako odem direktno u Meksiko koji mi je bio samo jedna daleka zemlja, negde na levoj strani mape sveta. Govorim šest jezika, ali ne i španski. U ono vreme hiperinflacije kupim najjeftiniju kartu za Meksiko preko Moskve. Morao sam i vizu da nabavim jer dolazim iz zemlje koja je bila u konfliktu.

Odvede me moja prijateljica u meksičku ambasadu. Tada je u Beogradu bilo samo pet Meksikanaca i svi su se poznavali. Ne znam šta je ispričala konzulu, koga nisam ni video, ali sam u pasošu dobio turističku vizu na šest meseci.

Nema nazad, pomislim. Pitam gde ću stanovati a Meksikanka mi reče: „Kod moje bake. Ona ima veliki stan i ona već zna da dolaziš.”

Tek sada nema natrag.

U avionu „Aeroflota” sletim u Meksiko. Sačekala me sestra moje prijateljice iz Beograda. Govorila je neki engleski koji skoro nisam razumeo. Tek kasnije sam shvatio da je to ovdašnji tipični „šangliš”.

Spomenik Josipu Brozu u Meksiku (Foto Vikipedija)

Baka me je lepo primila, dobio sam lepu sobu sa kupatilom. Koliko da platim? Ništa. Mi znamo da je Jugoslavija sa „mariskal Titom” bila naš veliki prijatelj. Odmah su me odveli da vidim Titov spomenik koji se nalazi na najprometnijem bulevaru meksičkog glavnog grada. Tito stoji u bronzi u svojoj uniformi iz Drvara sa rukama na leđima, a na bronzanoj tabli piše: „Mariscal Josip Broz Tito”. U blizini je i spomenik Vinstonu Čerčilu.

Sledećeg dana odem u taj čuveni institut „Berlitz”. Lepo me primi simpatična direktorka i objasni da ću odmah dobiti posao kao profesor nemačkog, da će mi oni brzo srediti dozvolu za rad i boravak i da je plata 30 dolara po času. Ali, sistem nastave je takav da se ne sme predavati gramatika. Ne sme se ništa prevoditi na španski. Oni će me uputiti kako da predajem.

Takva nastava je za mene bila strana, pa sam se pitao zašto sam završio profesuru na Beogradskom i Berlinskom  univerzitetu. Upitam direktorku gde je završila svoje studije, a ona mi kaže da nije nigde. Od detinjstva je živela sa roditeljima, koji se bili fizički radnici u Americi, naučila dobro jezik i evo je sada u Meksiku kao direktor centra za jezike.

Osećao sam se kao da sam zubar i onda me uče da umesto anastezije, pacijenta nalijem tekilom, pa da mu čekićem i mehaničarskim kleštima izvadim zub. Tada mi još nisu bili jasni školski kriterijumi ovog dela sveta. Rekao sam da tako ne mogu, niti znam. Zahvalio sam se i rekao da ću da razmislim.

Foto Piksabej

„Da li si ti normalan, bila je reakcija. „Znaš li šta to znači da radiš u „Berlicu”, sve papire će ti odmah srediti. Šta ti smeta metodologija njihove nastave?”

Posle toga odem na univerzitet da se ponudim da radim kao profesor.  Primi me jedna Meksikanka, pogleda moj diplome koje su već bile prevedene na španski i pita: „Da li je Vama kao profesoru nemačkog jezika i književnosti nemački maternji jezik?”

Odmah sam shvatio da njima ne odgovara nikakva konkurencija, lakše je zaposliti nekog koji samo govori neki jezik, a nije ga završio kao profesiju.

„Da, moja mama je Nemica, rekoh iako je ona samo Srpkinja, rođena Šapčanka. Rekli su mi da će mi se javiti, što se nije nikada dogodilo.

Krenem tako u nemački institut „Humboldt”. Primi me jedan kulturni Nemac, porazgovara sa mnom na nemačkom, pogleda moje papire i upita me da li mogu već sutra da počnem sa nastavom u jednoj firmi.

„Ako možete, ostavite nam prevedene diplome i pasoš sa turističkom vizom, odmah ćemo pokrenuti postupak u migraciji da dobijete dozvolu za boravak i rad.”

Kod Nemaca ću smeti da predajem gramatiku. I zaista brzo sam dobio sve potrebne dozvole za boravak i rad u Meksiku na godinu dana.

Ali, sreća je pripremila i jedno iznenađenje.

Jedno jutro dolazim na posao u institut, a tamo poreska policija opkolila zgradu, isterala sve profesore napolje i na ulicu izbacuju sve stvari iz Instituta. Kišica je počela da rominja a ja gledam gomilu nemačkih knjiga sa kožnim povezima kako kisne. Napolje lete i slike, počupane zavese, saksije sa tropskim biljkama i na vrhu iskrivljena bronzana bista „Fon Humbolta”.

Foto Piksabej

Ovako nešto sam mislio da postoji samo na filmu. Kompletna „selidba” jer institut nije plaćao kiriju skoro pola godine.

Razlaz. Nema pomoći. Direktora nigde, samo izvršioci. Neko iz administracije mi reče da će institut biti zatvoren i da više neće postojati. Trenutni direktor nemačkog instituta koji je postojao više od 130 godina je doterao „cara do duvara”.

Taman što sam primio drugu platu. Krenuo sam kući ne znajući šta da radim. Ipak, imao sam važeću radnu dozvolu na deset meseci.

Nemcima, Amerikancima i Francuzima koji su radili sa mnom je bilo lako. Mogli su da ulaze i izlaze iz Meksika kako su htelo.

Meni, iz „rizične zemlje”, nije bilo tako jednostavno.

Nazad nisam mogao, a svaki korak morao sam da prijavljujem u migraciono. Bio sam pred novim početkom.

 

Đorđe Prokin, Meksiko

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komentari9
7c320
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драгољуб Збиљић
Свуда иам (и) добрих људи, али је овај наш професор прошао као "бос по трњу", иако се то не види из његовог лепог описа његовог путешестввија у бели свет.
Tek sada vidim ovaj članak. Odmah sam zna da je to gospodin Prokin koji je prije desetak godina gostovao u emisiji Gorana Milića na HRT-u "Idemo u Ameriku". On je prije desetak godina predavao srpski, a kolega Hrvat hrvatski. Pa ih je Milić ispitivao o životu u Meksiku. Ima na Dailymotionu. "IDEMO NA PUT S GORANOM MILIĆEM - Mexico (2.dio, 2:55)". IDEMO NA PUT S GORANOM MILIĆEM - Mexico (3.dio, 3:17).
Ljubica
Djordje, svaki detalj tvog putesestvija do Mexika je biser za sebe. Molim te opisi detaljno. Od pocetka do danas. To je mnogo vise od ovoga sto si nam dao na "kasicicu", a uzivala sam u svakoj recenici. Cekam nastavak.....hvala.
tja
I u Spaniji je Tito bio vrlo popularan ali samo medju starijim frankistima. Oni su videli veliku slicnost izmedju Tita i Franka. Po njima, Jugoslavija i Spanija su imale iste probleme ali ni Tito ni Franko nisu dozvoljavali ikakve ideje o odvajanju pojedinih provincija. Kad je Tito umro i kad se Jugoslavija raspala, oni su u tome videli i buducnost Spanije. Kad Katalonci danas pricaju o odvajanju od Spanije, spanski generali im porucuju: "Samo preko mene mrtvog". Que viva España!
Борис
Одличан текст. Само да је објаснио зашто је јадна граматика забрањена.
Anja
Jedva čekam nastavak!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja