ponedeljak, 23.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:42
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Amerikanci se vraćaju u kuhinju

U Americi su odrasle generacije čiji roditelji nisu kuvali, odrasli su na zamrznutoj hrani iz mikrotalasne rerne, kuvanje tada nije bilo u modi, za to su naravno krive reklame koje imaju neverovatnu moć u oblikovanju društvenih trendova. Amerikanci ponovo uče da kuvaju.
Autor: Ivana Lalickisubota, 29.06.2019. u 11:18
Боље стојећи и образованији Американци чешће кувају код куће (Фото И. Лалицки)

Američka nacija je opsednuta hranom. Prvo što ćete osetiti kad dođete u Ameriku je miris hrane, na primer cimeta, vanile, prženog testa ili slanine. Hrana je svugde dostupna i konzumira se sa velikim entuzijazmom. Nigde nisam videla toliko restorana i kafea sa tako raznovrsnom ponudom hrane. I u knjižarama, pored mnoštva kuvara, videćete pregršt knjiga koje se bave istorijom i značajem određenog tipa hrane.

Ovde je sve zabeleženo, kada je nastala neka salata, ko je prvi napravio sendvič ili koktel. Neko se setio da napiše knjigu o tome kako je jedan od otaca američke nacije, Tomas Džeferson, doneo krem brule, odnosno francusku kuhinju u Ameriku. Nažalost, iako se ovde hrana obožava, malo se kuva jer su se ljudi od toga odvikli. Kod nas u Srbiji postoji kult spremanje domaće hrane, ali na hranu se gleda kao na nešto manje važno od sporta ili politike.

U Americi postoji izraz „from scratch” koji je teško prevesti na srpski jezik, jer takav koncept u kuvanju se kod nas podrazumeva, pa zato i ne postoji posebna reč za to. Kad praviš supu, ti je praviš „from scratch”, ne kupuješ onu u tetrapaku, kad praviš kolač ili tortu, pomešaš brašno sa jajima i šećerom a ne koristiš kupljenu gotovu smesu u koju treba da umešaš tečne sastojke.

Foto Piksabej

Tek kada sam počela da pravim tradicionalnu američku hranu „from scratch”, ja sam se u nju zaljubila. Domaći hamburger, slatka pita sa jabukama, makaroni sa sirom, čili čorba, čizkejk, džambalaja, napravljeni kod kuće su zaista poseban gurmanski doživljaj.

Volim da gledam šta ljudi kupuju u prodavnici kad čekam u redu na kasi. Često viđam puno gotovih i polugotovih proizvoda, tako da znam da malo ljudi sprema hranu „from scratch”. Tako je lakše, neko bi rekao. Ljudi danas favorizuju sve što je lako, brzo i jeftino, i može im se, ali kad je hrana u pitanju to je veoma pogrešno. Gojaznost je upravo posledica takvog stava. I ne samo to, tako se razvija loš ukus i jedete hranu punu nekvalitetnih sastojka. Ako ste imali sreću da jedete kvalitetnu i dobro spremljenu hranu, nikada se nećete vratiti onoj lošoj.

Kada je hrana u pitanju ovde u Americi postoji još jedan koncept koji je nepoznat našem narodu: Kuvanje je dobro za mentalno zdravlje. Na internetu imate dosta tekstova na engleskom koji preporučuju kuvanje u borbi protiv depresije, anksioznosti, samoće, ali nijedan na srpskom jeziku.

Kod nas se kuvanje kod kuće uglavnom podrazumeva jer je tako ekonomičnije. Tako su radile naše bake i mame, i to mi radimo danas. Ne samo to, tako se vodi računa o zdravlju ukućana.

Trpeza sa domaćom hranom (Foto I. Lalicki)

U Americi su odrasle generacije čiji roditelji nisu kuvali. Odrasli su na zamrznutoj hrani iz mikrotalasne rerne jer kuvanje tada nije bilo u modi. Za to su uglavnom krive reklame koje imaju neverovatnu moć u oblikovanju društvenih trendova.

Amerikanci moraju ponovo da uče da kuvaju, da otkrivaju da je rad koji kuvanje podrazumeva, nešto što prija i ispunjava. O kreativnosti da ne govorimo. I u Americi ima ljudi koji sami mese hleb, gaje pčele, ili kokoške, prave zimnicu, ili pivo u podrumu, ali to je ovde neka vrsta ekscentričnosti.

Amerikanci koji živi u predgrađima, a takvih je puno, imaju divne vrtove oko kuća, nemaju ograde pa mogu da se vide. Ali za sređivanja dvorišta nemaju puno vremena, ili volje, pa ih često neka firma održava. Meni je uvek čudno što u tim dvorištima retko kad viđam stablo voćke ili bašticu sa povrćem, iako bi i njih mogle da održavaju firme koje plaćaju za održavanje vrta.

Prošlo leto sam sa decom čitala knjigu za lektiru „Mala kuća u preriji”, po njoj je snimljena čuvena televizijska serija. To je divna priča o američkim pionirima-doseljenicima, koji su krotili šume i zemlju početkom prošlog veka, o porodici u kojoj je sve bilo „homemade". Pravili su hleb, sir, radili na njivi, šili i pravili svoju garderobu. Dok sam pokazivali deci na „Jutjubu” kako se pravi sir i žanje žito, shvatila sam da sam ja to sve imala priliku da vidim kad sam boravila kod babe i dede na selu, dok su u Americi već generacije izgubile kontakt sa tom vrstom života.

Ono što se ovde da lako primetiti je da siromašni jedu više, ali manje kvalitetnu i zdravu hranu, dok viši sloj pazi na to šta jede. Biti „fit” je danas statusna stvar, to pokazuje dovoljno samokontrole i discipline da se brine o svom izgledu i zdravlju. I ono što je najčudnije, bolje stojeći i obrazovaniji ljudi češće kuvaju kod kuće, a vole i na pijac da odu. Naravno sve to mora da se zabeleži na društvenim mrežama da bi se stekao utisak kako su oni eto autentični, imaju rafiniran ukus i ne pristaju da jedu bilo kakvu hranu, iako je to često samo izuzetak u svakodnevnoj ishrani.

Foto Piksabej

A naučiti dobro kuvati nije uopšte lako, za to su potrebne godine prakse, trud, strpljenje i izvesna kreativnost. Danas ljudi vole izgovore, to što ne kuvaju često opravdavaju nedostatkom vremena, ali istina je da nikada nije bilo lakše nabaviti razne namirnice, pronaći dobre recepte, upoznati se sa hranom i kuvanjem, uneti zdrave navike u ishrani, samo što sve to traži rad i izvesnu posvećenost.

Nije tako samo u Americi nego u svim delovima sveta gde postoji obilje hrane, lakše je kupiti gotovo, nego napraviti nešto sam. Iako se često čuje da brza i nezdrava hrana koja dovodi do gojaznosti nešto što dolazi sa Zapada, ja bih rekla da je to posledica razvoja čovečanstva, obilje hrane donosi velike izazove. Skoro je bolno gledati stare fotografije kada su ljudi uglavnom svi bili vitki i lepo obučeni, iako su bili dosta siromašniji nego mi danas, a i nisu imali razvijenu tehnologiju koja štedi vreme.

Čudno je kako smo tako plemenitu veštinu kuvanja zanemarili i odbacili od sebe, kao nešto retrogradno, nešto što sputava, oduzima vreme, a zaboravljamo kako smo zahvaljujući kuvanju postali to što jesmo - ljudi.

Kad smo počeli da pečemo hranu na vatri, pre više od milion godina, naš organizam je počeo da dobija znatno više energije, i tada smo dobili višak vremena kojeg smo počeli da trošimo na druge stvari, mozak nam se povećao, postali smo pametniji, a i češće smo komunicirali sa ljudima okupljenih oko hrane koja se pripremala na vatri.

Foto I. Lalicki

Hrana je deo našeg svakodnevnog života i treba se trudimo da od nje dobijemo ono najbolje. Ona je osnova za uspešan i zdrav život, ona nas okuplja i zbližava sa drugim ljudima.

I kada vam dosadi pripremanje hrane, setite se da ništa nije uzalud. Potrošili ste dane u pripremi hrane da dočekate goste, i bilo je stresno i naporno, ipak, uvek ćete se sećati tog popodneva koje ste proveli u druženju sa bliskim ljudima uz hranu, i posle mnogo godina čarobni ukus nekog jela ili poslastice ostaće vam i dalje u prijatnom sećanju. Sledeći put vi ćete biti gosti domaćinima koji će takođe uložili dosta vremena i truda u spremanje gozbe, i to će vam značiti puno, osećate se dobrodošlo, kako i ne bi kad neko brine o vama.

I dok tako sedite za stolom opušteni i zadovoljni, pošto ste probali razne đakonije, učestvujete u živom razgovoru dok kolači i kafa samo što nisu stigli, to je taj slatki trenutak kada vam u mislima lebdi saznanje da je život lep, setite se da su isto takvo posebno osećanje imali i vaši davni preci okupljeni oko vatre na kojoj se pripremala hrana.

 

Ivana Lalicki, Baltimor

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 

 


Komentari45
4913e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Beogradjanin Schwabenländle
Ако Политика дозвољава; други локал је био " The View ", на тајмс скверу, на врху хотела Мариот Маркиз, диван поглед на Њујорк, свеједно да ли дању или ноћу, одлични и не тако јефтини коктели.
Beogradjanin Schwabenländle
Негде сам прочитао да у Њујорку има више од 10.000 разних ресторана. Прилико наших боравак у Њујорку нисмо имали жељу да их " све " упознамо. Ограничили смо се у то краткко време које смо имали на располагању на два места, један типичан стари амерички Steak House, Gallaghers, отворен давне 1927 године од једне од такозваних Зигфилдових девојака. На улазу, лево и десно као излог, висе у том фрижидеру, полутке од најбоље говеђе расе, шкотски Ангус. Храна феноменална, филе или Њујорк топ сирлон.
dr Slobodan Devic
Ako odete na tripadvisor i ukucate "restaurant ambar Capitol Hill" naicicete na najbolji restoran medju 2 684 restorana u Washington, DC. Bio, napunio ga Amerima, svi do jednog su bili pali na trepavice. Ovom prilikom bih dozvolio sebi da lupim da su nasi folklor i hrana medju najraznovrsnijim u svetu. Samo, nije to zato syo smo mi mnogo pametni i kreativni. To je prosto stoga sto su nas gazile razlicite imperije. A da volimo da jedemo i igramo, e tu nam nema mane ...
dr Slobodan Devic
Dzaba ste krecili - Food Inc.
Beogradjanin Schwabenländle
Најбољи ресторан у УСА који сам ја посетио водио је један наш земљак који је тамо дуго живео. Било је у Чикагу, ресторан, са француском кухињом звао се по власнику ЈОВАН, Јован Трбојевић. Одличан избор јела, одлични кувари, невероватан власник који је добро знао са гостима, познат у Чикагу и даље. Једно време је водио у граду два ресторана, нажалост умро је 2010 године. Ресторан је поново отворен , власник је по имену Немац.
Dragan Pik-lon
@NY,to- koka zna da kucne na internetu je aluzija na uzrecicu-''Corava koka isto zna da potrebi neko zrno.".Prvo i prvo da sam znao da ste zena to nebih napisao.Drugo to nije licne prirode,vec se odnosi na sve nas koji vise verujemo internetu nego svojim ocima,usima i ovde svojim ustima -ukusu.U svakom slucaju ja vam se izvinjavam.Moje "uvrede'' su vise literarne prirode nego licne ili moralne.Pozdrav.....
Preporučujem 4

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja