Oni koji čuvaju račun sa pumpe kad su poslednji put napunili rezervoar do vrha nikako ne spadaju u nostalgične vozače. A šta reći za one koji svaki put natoče do vrha i odu sa pumpe kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Akciza nije krađa, već način obezbeđenja sredstava za budžet, koji svi mi, manje-više, na neki način koristimo. Zato je mnogima i čudno kad ima viška u njemu. Benzin, s obzirom na to da nije domaći proizvod, iako košta 50 dinara po litru, servira nam se tri puta skuplje. Druga je stvar to što bi za državu bilo pametnije da umanji akcize na gorivo, a drastično poveća akcize na cigarete, alkohol i ostale luksuzne proizvode, jer gorivo nije luksuz, a utiče na sve proizvode kroz putne troškove. Ali i tada bi našao neko kome bi smetalo da cigarete koštaju 500 ili 1.000 dinara, a pivo, nedajbože, 300 dinara.

Novac u državnu kasu nekako mora da se sakupi, a mi imamo jedan od najnižih PDV-a u Evropi. Kako ne nasesti na poskupljenja? Mnogima je odavno gorivo po istoj ceni, ne poskupljuje. Sipaju za hiljadarku, uvek isto. To što se manje voze, to samo oni znaju. Manje pešače, pa tako i za cipele manje troše. Ako su davali pre više godina pet hiljada godišnje za par cipela, sada original kineske kupuju za upola manje para, a služe ih dve godine. Jedva su mnogi dočekali savet nutricionista da ne večeraju, pa se stisnu da ih prođe, uz to lepše i zdravije izgledaju... Neki ukućane uvlače u igru, nude im po 200 dinara ako ne večeraju, a ako hoće sutra ujutru da doručkuju traže im isto toliko para za margarin, hleb i parizer. Takvi, umesto u baštama kafića, sede u bašti kod kuma, moru se dive na „Instagramu” umesto, kao ranije, u Kušadasiju...

Treba zato kritikovati vozače koji nisu izdržali pa, umesto tradicionalnog „Sipaj mi za hiljadu”, radnicima na pumpama dobacuju: „Sipaj mi za hiljadu i sto…” jer ne spadaju u ekonomske škrtice.

Patriotski ekonomisti nam objašnjavaju da to što vozači sve češće sipaju za 1.100 dinara predstavlja pokazatelj rasta životnog standarda. Ubeđuju nas da ne treba biti pesimista i govoriti kako vam je rezervoar poluprazan, već treba biti optimista i reći kako vam je rezervoar polupun. Optimizam se ogleda i u rastu budžeta, BDP-a i stranih investicija. Šteta što natalitet ne spada u tu grupu.

Srbija je sve više pravo mesto za strane investitore i ovde su svi dobrodošli, bez obzira na to da li su Arapi, Kinezi ili neki treći. Ima i takvih koji bi i mački Šupet, naslednici 200 miliona dolara posle smrti čuvenog kreatora Karla Lagerfelda, javili da smo idealno mesto gde bi mogla da investira svoj novac. Shodno tvrdnji da nije važno koje su mačke boje, već da li hoće da ulažu kod nas... Uostalom, to je osvedočena kineska formula za uspeh. Jer, situacija u Srbiji je mnogo bolja nego u vreme bivše vlasti, kada nijedna mačka nijedan dolar nije uložila u našu zemlju. Mačori su samo iznosili.