субота, 17.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 06.04.2021. у 20:00 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ИВАН ЗЛАТКОВИЋ, писац

И истина се некад измишља

Наду буди то што постоје племенити, пожртвовани, праведни људи који још увек верују да се свет може променити. Због њих вреди живети и стварати
(Фото: Милијана Живковић)

У новом роману Ивана Златковића „И жив и мртав”, у издању „Лагуне”, разбојници између два рата, у Аранђеловцу и околини Букуље, тероришу и пљачкају народ. У узбудљивој причи, којом би некада родитељи плашили непослушну децу, а и сами се згражавали могућности да негде сретну одметнутог хајдука, зло се надвило над овим делом Србије, иако је оличено у неколицини људи. Ипак, народ као увек повија главу, жандарми покушавају да спроведу правду, мада неки и сарађују с разбојницима, а изнад свега остаје питање како је могуће да човек, сународник, може ближњем да нанесе толико патње само зато што је овај имао могућност да поштено заради свој иметак. Иван Златковић докторирао је књижевност, проучава народну књижевност, пише поезију, а ово је његов четврти роман.

Какво је искуство писати о антихеројима, јунацима лишеним сваке славе, с којима је тешко поистоветити се, а још теже оправдати њихову суровост?

Ликови хајдука између два светска рата, о којима пишем у роману „И жив и мртав”, представљају антиподе хајдуцума које опева народна епска поезија и о којима казује вишевековно предање, јер су лишени херојског ореола, обликованог кроз романтичарско поимање слободарског, националног и верског идентитета. Вид нове хајдучије задржава само редуковани социјални контекст, очитујући се кроз тамну сенку епских претходника, историјских и митских јунака. Епско се трансформише у сопствено наличје, а биографија хајдука своди на похару и злочин. У идеолошком, етичком и социјалном смислу, хајдучија постаје антихеројска појава, рана српског друштва крајем деветнаестог и током прве половине двадесетог века.

Где сте све могли да пронађете историјску грађу о разбојницима Варнави, Никодију, Јовашу и у којој мери сте њихове ликове измаштали?

Хајдучки ликови у овом роману су фиктивни. Уметничка проза вам пружа ту могућност да се поиграте историјским чињеницама. Међутим, ови ликови су обликовани на основу биографија познатих шумадијских хајдука и јатака између два рата. То је превасходно документаристичка грађа и народно предање о Милоју Игњатијевићу Кореји, из села Бање код Аранђеловца, и Миливоју Марићевићу из Орашца. Као инспиративни основ послужиле су ми публикације које се тематски баве хајдучијом у међуратно време у Србији, затим периодика и новински чланци објављени у листу „Политика”, у „Времену”, „Гласнику Дунавске бановине”, као и дела аранђеловачких истраживача и писаца Лазаревића, Милосављевића, Веселиновића, који многобројним чињеницама сликају то историјско раздобље. Или онај феудални период о деспотској породици Бакић, која је столовала тада на Венчацу. Разговарао сам са својим савременицима, попут Коларевића, људима који се озбиљно и с љубављу баве историографским, етнолошким и археолошким особеностима овог краја и завичаја. Роман „И жив и мртав” представља модификовану историјску и документаристичку истину, а завршава се цитираном сентенцом „И истина се измишља”, као својеврсним поетичким кодом.

Како објашњавате податак да је Јоваш имао жену и много љубавница, а да је жене које су му биле жртве тако страшно мучио?

Главни јунак овог романа Јоваш је одметник, лопов, разбојник. Формулно место свих хајдучких биографија је однос према женама. Хајдук Јоваш има велики број „љубазница”, јатакиња које су спремне да почине и злочин како би га сачувале. Његов однос према њима је реципрочан, заштитнички. Јоваш је ожењен, има и децу. Међутим, колико је немилосрдан према жртвама, толико је суров и у односу према женама. Напаствовање је уобичајени Јовашев поступак, док се њихово мучење доводи у везу највише с Варнавом, који је на тај начин испољавао сопствену мушку немоћ. Овакви поступци настају као порив девијантног и помућеног ума, одсуства икакве самилости, као доминација човекове анималне природе, што је представљало основ у карактеризацији обезљуђених одметника.

Какве су друштвене околности формирале овакве људе који су отимали нечији тешко стечени иметак, и по чему све то подсећа на данашње време?

Период између два рата у Србији и Шумадији био је тежак у сваком смислу. Занимљиво и инспиративно време не тако далеке прошлости, у којем се осећа сенка претходних војни и наслућује нова ратна пошаст. Злехуди период немира, страха и размирица. Идеолошки сукоби, убиства, отимачина, умешаност политике у све облике друштвеног и индивидуалног живота, лоша социјална ситуација. То су само формулне чињенице о времену, које сам покушао да естетски уткам у роман и обликујем га кроз ликове, као основне носиоце идеје о свим манама и недаћама ондашњег друштва. Роман „И жив и мртав” осмишљен је као парадигма, наратив који слика једно време, наслућујући оно друго – будуће. Друштвене прилике тог доба наликују и нашој стварности. Политичке идеологије и њихова иконографија, социјална неправда, разбојништво, постају одлике сваког доба и друштвене средине, образац који мења само своје хронотопе, временско и просторно одређење. Међутим, наду буди то што постоје племенити, пожртвовани, праведни људи који још увек верују да се свет може променити. Због њих вреди живети и стварати, ходати гордо, уз спознају да свако од нас има и сопствено наличје.

Веровало се да разбојници не умиру, да се смеју као демони док их убијају. Да ли је њихово зло постало у народу легендарно и колико су те легенде утицале и на ваше писање?

Жандарски водник Кузбабић, један од главних актера романа, феноменолошки је опседнут смрћу и осећањем страха. Себе сматра злочинцем јер је беспоштедно убијао хајдуке, и сам хајдучког порекла. Верује да је зло неуништиво и да они који смехом пркосе смрти, пред стрељање или вешање, не могу ни бити убијени. Кроз ову експресивну, реалистичку, али и поетизовану прозу провејавају мотивски есенцијална људска осећања, као што су страх или потреба за смехом. Хајдучки животи и чињења одвајкада су део народног предања. Оно садржи елементе историјског, локалног, митског, и све ми се више чини да и мој роман наликује форми наративно развијеног облика предања, у чију истинитост и природу догађаја желим да уверим савременог читаоца. Милоје Игњатијевић Кореја, с обзиром на то да га у централним крајевима Шумадије знају као последњег хајдука пред Други светски рат, добија и посебну улогу и значај у народном памћењу, што је и утицало на стварање усмене легенде о њему.

Мапа монаха Јустина, која објашњава постојање скривеног блага, предмет је разбојничке потраге, али ни жандарми нису одолели њеној привлачној моћи. Шта то говори и о жандармима тога доба?

Мапа монаха Јустина начињена је по налогу једног од браће и витезова Бакића, након тога што су прешли у Угарску. Овај мотив представља фиктивну романескну чињеницу, али и део представа о хајдуцима, јер се потрага за мапама често доводи у везу с њиховим закопаним благом. При завршетку романа, садржај мапе се трансформише у елементе мистерија и легендарних прича о закопаној цркви. Тај наративни обрт истиче у први план сакралну димензију, јер се материјално и демонско преображава у духовно обележје. Инспиративни основ за овај мотив пронашао сам у нашем времену, у започетим археолошким истраживањима на Дворинама крај Аранђеловца, која потврђују постојање велелепног храма на том месту који се, како се претпоставља, доводи у везу с Немањићима као ктиторима. У мом роману не постоји једноставни, неоромантичарски бинарни приказ супротстављених и сукобљених позиција јунака, на крилима добра и зла, већ ликови представљају сложене карактеризације, што њихову поделу на жандаре и хајдуке чини посве формалном. И једни и други спремни су на похару и злочин из сопствених побуда. То потврђују и документаристичке чињенице, с обзиром на то да је било жандара који су се одметали у хајдуке, сарађивали с њима или им због новца помагали на разне начине, па и у бекству из затвора.

Коментари0
d7b91
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља