Љиљана Крстић (31.10.1919, Крагујевац – 12.4.2001, Београд). Као апсолвент права схватила да је глума њена судбина, па уписује и дипломира на Позоришном одсеку Музичке академије у Београду. Глумачки живот проживела је у Народном, Југословенском драмском, Београдском драмском позоришту и Атељеу 212, као и на програмима Радио Београда и телевизије, у чије су историје златотиском уписане њене улоге: Улита у Шуми, Олга у Три сестре, Мајка у Стакленој менажерији, Брехтова Мајка Храброст, Беатриса у Утицају гама зрака на сабласне невене, Памела Пик у Чин – чин, Марта у Ко се боји Вирџиније Вулф, Васа Железнова, Нехама у Сумраку, Госпа Нола, Авијатичарка у Крилима, Генералица у Платонову... Приватно, није била глумица. У формуларима, у рубрици „занимање”, увек је писала „службеница”, не зато што је глума недостојна професија, већ зато што је, како је рекла, непотребно, исувише изложена. Бавила се и педагогијом. Јако и једноставно биће, мудра и стабилна, била је и остала морални стуб српског позорја. Добитница је свих најзначајнијих награда и признања, и Добричиног прстена за животно дело.
Татјана Лукјанова (6.11.1923 – 18.8.2003, Београд). Ћерка руског емигранта, студента статисте у Бољшом театру, сањала је о балету и о медицини, а похађала Драмски студио при Народном позоришту, где прави прве глумачке кораке. Глуму учи код Вере Греч, глумице Художественог театра, а потом одлази у новоосновано Београдско драмско позориште коме остаје одана целог живота. Ведра, увек жедна глуме, поуздан сарадник колега и редитеља свих генерација, одиграла је широку лепезу драмских, лирских и комичних улога: Лору у Стакленој менажерији, Перелу у Човеку, животињи и врлини, Рањевску у Вишњику, Белу Раду у Утва птица златокрила, Еби Брустер у Арсеник и старе чипке... Деца су је препознавала по особеном гласу који је позајмљивала луткама у дечјим емисијама, пријало јој је то. Њена величанствена Мод у представи Харолд и Мод проглашена је за најбоље годишње глумачко остварење. Добила је Октобарску награду града Београда за Берту у Бертином благу А. Хинга и Зоранов брк за улогу Мака Леле у Кући са прозором Љ. Лашић. Београдско драмско је након смрти Татјане Лукјанове установило награду „Гран при” која носи њено име.
Радмила Андрић (17.7.1934 – 20.11.2018, Београд). За пријемни испит на Академији припремао ју је њен професор Бора Стојковић, писац прве историје српског позоришта. Током каријере, играла је на сценама матичног Југословенског драмског позоришта, као и на сценама Народног, Београдског драмског позоришта, Атељеа 212. Остаће упамћене улоге Џесике у Прљавим рукама, Бланше у Трамвају званом жеља, Елизе Дулитл у Пигмалиону, у Госпођа Дели има љубавника, Госпођи Маргарити, Зоје у Зојкином стану, Лавиније у Црнина пристаје Електри, Дорис у Догодине у исто време... Селективна у одабиру улога, поседовала је посебан сензибилитет, осмех јој је био нежан и сетан, глас мелодичан, а у улогама које је тумачила, њене руке су причале своју причу... Њено играње Госпође Камбел у Драги мој лажљивче ушло је у Гинисову књигу рекорда као најдуже непрекидно извођење једне представе (39 година) у истој подели, све до смрти колеге Михајла Викторовића. Добитница је Октобарске награде Града Београда, Златне арене у Пули, Седмојулске награде ... Носилац је Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури.
Милена Дравић (5.10.1940 – 14.10.2018, Београд). Једна је од најзначајнијих и највољенијих глумица југословенске и српске кинематографије. Милена национале. Врата филма отворио јој је филм Врата остају отворена, а све остало је историја. Врхунска глумица, звезда посебног сјаја, добра и честита, светска, а наша. Неодољиви осмех, шарм, радост игре и врхунска професионална етика заштитни су знак многих њених улога, а плодни опус и њена блистава личност огледају се у низу култних представа, филмова, серија и емисија: Прекобројна, Битка на Неретви, Јутро, Девојка, Крос контри, WR misterija organizma, Бокешки Д-мол, Лари Томпсон, трагедија једне младости, Буре барута, Образ уз образ, Није лако с мушкарцима... За улогу у филму Посебан третман награђена је Повељом за најбољу епизодну улогу на Филмском фестивалу у Кану... Добитница је свих најзначајнијих награда, и Добричиног прстена за животно дело и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури. Неко рече – врата и даље остају отворена за наше колективно сећање на бравурозне улоге и сјајну личност Милене Дравић.
Стручна сарадња: Удружење драмских уметника Србије
