Када је Слободан Милошевић Западу показивао од шаке до лакта и узвикивао „Мало морген”, прошли смо онако како смо прошли. Сада Александар Вучић европским парламентарцима поручује да су „изгубљени у времену и простору” зато што су се усудили да критикују његову власт.
Да ли је отварање фронта против западне заједнице, којој је Србија декларативно посвећена, најава конфронтације само зато што Европски парламент (ЕП) изражава жаљење због недостатка напретка у многим реформама и назадовања око питања кључних за приступање ЕУ?
Или је овај степен радикалске ароганције у одговору на критике срачунат да „храброшћу” задиви овдашње бираче док би се председник већ некако побринуо да га Европљани још једном разумеју?
Биће да се Вучићева калкулација заснива на погрешној премиси: на толеранцији Европљана која му је значајно помогла да последње деценије гради аутократски систем који нема никакве везе са правном државом, снажним институцијама, људским и медијским слободама.
Ствари се мењају. Срамној западној епизоди, која је омогућила цементирање ауторитарне власти пропраћене новим национализмом, изгледа да се приближава крај. Нова америчка администрација вратила је у фокус своје спољне политике људска права и демократију и у координацији са европским партнерима озбиљније ће се супротстављати белосветским аутократама на чијој је листи и председник Србије.
Док министар Александар Вулин користи прилику да извештај ЕП назове „сликом лицемерја” и предлаже да Србија преиспита своју политику према ЕУ, Запад узвраћа све чешћим и одређенијим порукама које код председника Србије изазивају ноћне море јер од оцена са Запада зависи да ли ће се отварати нова преговарачка поглавља и да ли ће по новој методологији бити приступа европским фондовима.
Можда ће Београду још за неко време бити омогућено да се у време заоштравања односа Запада са Русијом и Кином приближава Москви и Пекингу и да се удаљава од вредности либералне демократије које представљају темељ уједињене Европе.
Онда следе нови појачани притисци, могуће и санкције режиму. Уколико не дође до заокрета, унија ће после више од деценије преговарања једноставно дићи руке од Србије, а од Запада одбачени Вучић морао би да потражи уточиште код свог пријатеља у Кремљу – који ће јако добро знати да наплати све године српског геостратешког тумарања и прихватити лидера напредњака као залуталу, али добродошлу овчицу.
То су сагледиве геостратешке последице Вучићеве најблаже речено недипломатске поруке да су се европарламентарци „изгубили у времену и простору”. Пре ће бити да владар Србије живи у неком свом алтернативном свету и да се, попут некада Милошевића, губи у времену и простору света који се на наше очи мења.
То што Србија прошле године није отворила ниједно ново преговарачко поглавље очигледно је у Београду схваћено као део „завере” којој припада и најновији извештај ЕП који мора да је озбиљно узнемирио власт када реагује тако „на нож”.
Мађарски десничари из СНС-у пријатељског Фидеса покушали су да блокирају помињање најактуелнијих српских афера – „Савамале”, „Крушика”, „Јовањице” и „Телекома” – али узалуд. Европа захтева исто оно што очекује и српска јавност: објективне истраге које ће утврдити истину и показати спремност за борбу против криминала и корупције – која очигледно не постоји.
Београд о аферама наставља да ћути, а узвраћа провидним покушајем замене теза приказујући како Европљани „огољеним лажима” покушавају да дискредитују српске лекаре који се боре против пандемије. Нетачно, само су исказали сумњу у аутентичност података, и у томе се не разликују од значајног дела српске јавности.
Однос према Европском парламенту одавно је пребачен на конфликтни колосек. Власт покушава да га сведе на два „србомрзитељска гласа” – Тање Фајон и Виоле фон Крамон – заборављајући да иза изгласавања резолуција које критикују Србију стоји више од 500 других посланика. Занет праксом у својој земљи, председник скупштине се чак усудио да тражи изузеће посланице Фајон из тима који треба да посредује у дијалогу српских власти и опозиције.
Шта тек рећи када се одбацују критике због дефицита медијских слобода. Испразно звуче речи премијерке која се, као и остали, готово запрепастила када је чула да се европски парламентарци баве „тричаријама” какве су напади на медије и организације цивилног друштва у српској скупштини. Још помишља да ће јој неко на Западу и многи овде поверовати када каже: „Заиста, некако, дајемо све од себе. Много смо радили.” Радили, али не и урадили.
Иако извештај ЕП похваљује „озбиљно схватање дијалога Београда и Приштине”, Вучић поручује да ће „у инат” наставити да ради на делегитимисању косовске независности. Да ли је тај опевани инат ново погинуће у најави? Вучићу прети да код Ангеле Меркел подели судбину која је задесила Бориса Тадића.
Нико не зна шта је у глави шефа државе који је једном саопштио свој фаворизовани план за решење косовског конфликта – корекција граница, територијално разграничење, подела, како год да се зове – али од тада не знамо да ли има неки резервни план. Ако је „у инат” део Плана Б, онда тешко нама.
Унија ће своју будућу политику према Србији градити на бази извештаја ЕП као и извештаја Европске комисије. Власт у Београду, неспремна као и увек на било какву критику, бира курс конфронтације. Све даље од демократије.
„Ништа ми не могу”, изазовно, самоуверено али неутемељено поручује Вучић „несрећницима” који се позивају на извештај ЕП. Ехо тих речи враћа у времена када су изасланици из Русије и Финске Слободану Милошевићу, његовом некадашњем шефу, издиктирали текст који ће означити крај његове власти.
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
