недеља, 11.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 26.03.2021. у 18:20 Предраг Рудовић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

На Западу никад срећни никад задовољни

Нагледао сам се и свакаквог шљама, страног и домаћег. Шљама који и те како успева и коме иде добро. Људи без душе, пуног новчаника и празног срца, дебелих рачуна и још дебљих стомака и образа, успевају на свим континентима, док легенде бивају заборављене.
Фото Пиксабеј

Благословен је град овај Медисон. Стално неки нови почеци у њему, бар што се шанкова тиче. Свакога дана отвори се понеко ново место, на десетине нових ресторана, нових шанкова, нових прилика...

А онда, како то бива по закону конкуренције, најјачи остају, па у неким биртијама можеш годинама, деценијама да будеш сталан гост, а можеш и да мењаш и стално залазиш у нове.

Благословен је и младошћу. Свако ново лето носи са собом нову генерацију младих девојака које долазе на универзитет Висконсин и одмах купују лажне исправе да би флертом и лажним датумом рођења себи отвориле врата неког од клубова и кафића на Стејт Стриту.

Ове лепотице владају се америчким законима, па се тако у авантуре упуштају крајње неискусне у пићу, иако су на прагу или у раним двадесетим, брзо се опијају и постају лак плен. Најчешће је довољно само неколико тура текиле...

Лепе жене пролазе кроз град (Фото Пекселс)

Цео овај град је једна велика младост и један вечити почетак. А крајеви? Нема лепих крајева.

Свашта сам почињао, а надам се и новим почецима. Свикао сам се лагано на изазове, схватио да ништа не траје вечно, да сигурности нема ни од куда, научио да се радујем неизвесности и несигурности. Све мање стрепим, а све више схватам да ће и крај доћи, али ваља до  тада живети.

И тако се понекада, док седим са новоотвореном конзервом и гледам пијане лепотице како пролазе крај мене, сетим тих његових речи. 

„Ти почињеш, а ја завршавам.”

Медисон је можда благословен, али не заостаје ту ни Балкан. Слобода! Ту се пићу учиш од малих ногу, па смо тако после неке средњошколске журке неколико пријатеља и ја свратили у бифе „Коштана”, неку врсту зајечарске „Последње шансе”. Ту за столом дочекао нас је он, Батке Барон Шампион. Представио се, извалио пар кафанских штосева пред нама омладинцима и на духовит начин измолио прву „малу дуплу”.

Фото Пиксабеј

Некадашња боксерска легенда постала је с годинама кафанска легенда. Никада га нисам упитао зашто ли је окачивши рукавице о клин једном занавек предао меч. Шта је то сломило човека челичних песница?

Залазио је по јефтиним бирцузима, испијао ракије за које је некада морао да моли, некада да зајми, а некада да удара црте у свескама за вересију. Свраћао је и у локални шаховски клуб, иако је игра на црно-белим пољима за њега заувек остала тајна.

Ракија је ту била најјефтинија у граду, а опијени шаховски пацери, мајсторски кандидати и пар мајстора занесени жаром игре ретко би примећивали човека који је временом постао клупски инвентар, али би га после победе чашћавали.

„Ти почињеш, а ја завршавам”, рекао ми је тог зимског јутра на једној од зајечарских улица док сам му стављао новчаницу у џеп капута, а он се лагано отетурао ка „Коштани”. Недуго затим покосила га је цироза јетре.

Много сам тога почињао. У овој проклетији у коју сам као клинац веровао, у том западу и демократији, увек нешто ново почињу. Никад срећни, никад задовољни! И кад све иде како треба опет нешто мењају. Почецима никад краја. А можда је тако и боље, лепих крајева нема.

Фото Пиксабеј

Нагледао сам се и свакаквог шљама, страног и домаћег. Шљама који и те како успева и коме иде добро. Људи без душе, пуног новчаника и празног срца, дебелих рачуна и још дебљих стомака и образа, успевају на свим континентима, док легенде бивају заборављене.

Опет сам и ја на почетку, у ропству званом слобода. Оставила ме је. Нек је жива и здрава. затворили су мој шанк. Нека су, шанкова бар има у овом граду. Положио сам испит, надиру ми идеје за неке нове почетке. Правих ће послова и жена тек бити.

А где ћу завршити? Није ни битно, лепих крајева ионако нема. Само кад бих на крају бар некоме остао у сећању. Само када би неко ко ме је икада познавао тада прошапутао нешто што сам му некада рекао, баш као што ја ове ноћи, уз наређане лименке на столу и дупли скоч, шапућем овоме граду речи мог пријатеља и учитеља:

„Ти почињеш, а ја завршавам...”

 

Предраг Рудовић

 

 

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика  

 

Коментари12
820b4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gavran
Kada smo pre pedeset godina na času književnosti analizirali pesmu Djure Jakšića o kelnerici Mili, ustade moj drug i izjavi da je pesnik ustvari neiživljena pijana budala koja se "pali" na sirotu ženu koja je morala da služi pijandure da bi možda prehranila decu dok se njen muž u nekoj drugoj kafani "pali" na neku drugu "Milu". Moj drug je dobio keca. Danas mislim da mu je, možda, trebalo dati peticu.
Mihajlo Hovanec
Znate l' priču o Vasi Ladačkom, na malo drugačiji način.
Зоран Маторац
Искуство је оно што се стекне кад ти више не треба.
Баба
Аутору : Вера је остала сама , од пре неки дан
Emotivna eksplozija
Vera ili Iv? :) Autor je okorjeli romantik, njegovi tekstovi su ispunjeni najsitnijim melanholičnim nijansama. Veliko je zadovoljstvo čitati ih u tišini, noću, po mjesečini.
Београђанин
Ово је тако прелепо написано. Само неко ко носи неку врсту меланхолије у души може у целости разумети речи које су изливене на овом папиру. Док читам текст... кроз главу ми пролази реч saudade, не знам зашто али чини ми се као да савршено одговара. Ти почињеш а ја завршавам.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља