недеља, 11.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 06.03.2021. у 16:30 Живојин Ракочевић

Сећање на преминулог владику Атанасија: од Косова до Јадовна

(Фото Ж. Ракочевић)

„Побегао сам из касарне из Вучитрна и, за Божић, отишао у цркву у Бабином Мосту да се причестим. Опазе ме и пријаве, па сам био десет дана у затвору. То су ми најлепши дани – нисам носио петокраку и нисам морао да поздрављам официре”, овако је своју животну, искуствену косовску причу започео Зоран Јевтић. Замонашио се 1960. кад је стигао са Косова и добио име Атанасије. Од тада се Косово и Атанасије не раздвајају. 

Предање каже да су око те древне црквице, у којој се причестио, сахрањени учесници Косовског боја, а ближа историја бележи да су страдале и помрле српске војнике из повлачења током Првог светског рата сакупљали по косовској равници и безимене полагали око минијатурног храма косовских Срба у Бабином Мосту. Прошли су овуда и краљеви војници Јевтићи из Брдарице код Ваљева, и вратили се као слободни људи са Солунског фронта и прели причу голготе и васкрсења једног народа. Све што су они сањали и све што се у оном затвору са причешћеним младићем Зораном Јевтићем догађало постало је део преживелих идеја које су сачувале православље. У тој малој косовској, војничкој затворској ћелији родио се победилац идеологије комунизма. Родио се неодступни борац за истину и најгласнији косовски побуњеник новог века. Комунизам је пао на колена пред вером малих и понижених, пред причешћем у убогим и запуштеним црквицама. Ту је Атанасије започео пут од Косова до Јадовна и никада га није завршио. Са самртне постеље тражио је, ових дана, од Љубише Чеперковића Бралке, Дејана, Живојина да му се нађу фотографије, проверавају подаци, истражују детаљи живота косовских Срба за седмотомно издање књиге „Од Косова до Јадовна”.

Владика сахрањен на гробљу манастира Тврдош
ТРЕБИЊЕ – Умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије сахрањен је данас на гробљу манастира Тврдош код Требиња.Испраћају су присуствовали бројни верници, свештенство и највиши званичници Републике Српске и региона, међу којима председница Републике Српске Жељка Цвијановић, председник Владе Црне Горе Здравко Кривокапић с министрима и принц Филип Карађорђевић с породицом, пренео је Танјуг.

Ако је митрополит Амфилохије изникао из Ловћена, Косова и Јасеновца, владика Атанасије је најважнији српски путник од Косова до Јадовна. Његове три кључне тачке су Косово, Херцеговина и Јадовно. Нема страственијег, образованијег, детаљнијег, истрајнијег, духовитијег, љубазнијег и суровијег делатника на тој линији испуњеној патњама, радостима и вредностима које одређују карактер нашега народа. Наука, професура, сложени теолошки радови, полемике, политичка некоректност, инстикт који открива диктатора, муњевити рефлекс на угрожавање слободе, другачије мишљење у цркви које никада није рушило наслеђе Светога Саве кретали су се у духовној вертикали од Косова до Јадовна. Између те две тачке Херцеговина је његово највеће дело. Истинит, природан, емпатичан, динарски срчан и обликован косовским заветом он је, усред крвавог грађанског рата, обновио православље и вратио Светог Саву у његову ђедовину. Драма рата је његов карактер доминантно усмеравала према личности појединца који страда. У појединцу је откривао Бога и Херцеговина је то препознала. Од богоборачке, атеистичке и земље запуштених светиња постала је најхришћанскији део српског народа.

Хаос грађанског рата је тек утихнуо, а на Косову и Метохији почиње нови сукоб. Владике Атанасије и Амфилохије су у њему без остатка, да се нађу при руци тадашњем владики Артемију.

„Обишао је сваки крај Косова и Метохије, знао је свако село, свако црквиште и све је бележио, чувајући помен на оне који су пострадали за Христа, посебно нове косовске мученике Босиљке, Григорија, Василија, Харитона и Стефана”, написао је владика рашко-призренски Теодосије у опроштајној поруци из Болнице „Драгиша Мишовић”, у Београду, где се лечи од болести ковид 19, од чијих последица је и преминуо владика Атанасије.  

У тим временима Атанасије клечи у полутами Грачанице између фресака после дана у ком је сахрањивао побијене. Моли се и плаче. Убијеном фоторепортеру и сараднику „Политике” Момиру Стокући облачио је белу кошуљу, док му је подизао главу у рукама му је остао мозак. Онда се враћао и понављао: „Живо је васкрсло Косово!”

Негде око Васкрса 2000. владала је општа оскудица у свему. Владика Атанасије бере маслачак и јестиве траве у дворишту манастира Грачаница. На трпези храма који је подигао богати и моћни краљ Милутин јела се трава. Атанасије је извадио лимун и зачинио маслачак. Гурман и крупни јеромонах Василије Делић држао се за главу и гласно изговорио: „Помрећемо од глади!”

Из Херцеговине се први, са игуманом архангелским Михаилом и фото-апаратом потписника ових редова, обрео у манастиру Девич. Голим рукама су склањали угарке са ћивота Светог Јоаникија Девичког и објавили свету да дренички утешитељ сиротиње није уништен у пожару који је до темеља разорио храм. Никакви разорни догађаји, а посебно људски и политички ставови нису могли довести у питање Атанасијево поверење у Косово. Политичка некоректност је била део његовог живота и јавног деловања.

Пре неколико година за Видовдан, направила се велика гужва на вратима свечаног салона у конаку манастира Грачаница. На улазу је владика херцеговачки Атанасије Јевтић, који крупним гласом грми на неког политичара: „Ти, да преиспиташ своју комуњарску историју, и да се оставиш српске историје!” Сви цупкају и чекају да се заврши „час” након дуге видовданске литургије, а патријарх Иринеј се смеје и, из групе званица, довикује: „Пусти нас Атанасије да уђемо!” Пролази поред политичара, узима га за руку и каже: „Добар је наш Атанасије.”

Пандемија вируса корона ове године је зауставила све, само не деда Тасу. Он је носио прославу Видовдана, и сваких неколико сати био на другом месту од разговора у овдашњем Дому културе до Новог Брда. Ту је служио помен у Цркви Светог Николе коју својатају овдашње власти. Албанац са моторном косилицом ометао је службу, владика плаховитог темперамента га није примећивао, само је на крају поновио оно своје: „Живо је васкрсло Косово!” Стигао је он да поред бројних послова буде и администратор Епархије рашко-призренске, у дворишту Дома културе подигао је 2010. године спомен крст као сећање на страдалнике. Обновљен је три дана пред његово упокојење.

За Призрен, његово наслеђе, људе и цркве говорио је да је реч о призренској галаксији и посебном свету. Живео је косовски завет и дао једну од његових најдубљих дефиниција. „То није нека идеолошка, националистичка или политичка конструкција, није нека земаљска или историјска теорија, него је косовски завет и опредељење српско само исповедање нашег хришћанског и православног идентитета, испољавање нашег црквено-народног духовног бића, сведочење о нашем трајном литургијском памћењу.” У име тог памћења и завета косовски Срби су му спустили на одар земљу са Газиместана, један камен из манастира Светих Архангела код Призрена и један камен са улазних врата манастира Девич поломљених у погрому 17. марта 2004. године.

Дан пред упокојење из Призрена је у Требиње стигао игуман Михаило. Онда је цела болница певала за владику Атанасија „Јечам жела косовка девојка”. Кратко је отворио очи.

Коментари23
c6ef3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Иван
Држава Србија је требала да пошаље представника који би у име своје и државе представљао верни народ. Тај добри гест не би био претерано захтеван али би остао запамћен.
Радослав Рацић
Уочљиво је одсуство званичника Републике Србије на сахрани једног од највећих теолога и владика СПЦ од Светог Саве до данас. Мислим да је Србија требало да пошаље премијера, као што је учинила Црна Гора.
Наташа
Била сам на литургији у Ћелијама када је влацики Атанасију и још неким великодостојницима додељен орден. А он, непосредно пре те церемоније, изађе из цркве и почне да прича са народом. Нађе једног простог човека и каже му како је велики јунак. А орден за владику остао недодељен. Није марио за земаљске почасти. Тек сад схватам смисао тог његовог чина. Царство небеско.
Aca
Selo Brdarica je u opštini Koceljeva u Mačvanskom okrugu a ne u okolini Valjeva. Davne 1988. na tribini u biblioteci Studenskog grada, gosti Atanasije Jevtić, Irinej Bulović i Amfilohije Radović i 6 studenata. Tribina je trajala tri sata. Da vidim, danas, koji bi političari izdvojili svoje vreme za 6 studenata? To je period kad sam Patrijarha Pavla viđao u tramvaju koji je išao ka Bogosloviji. Nisam bio svestan vremena i ljudi koje sam susretao. Sad samo mogu da se sećam tih veličina od ljudi!
bb
Vjecna pamjat Vladiko!Mislim da svaki hrišćanin pravoslavac treba da bude prvo to:hrišćanin pa onda Srbin.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља