Краљево – Занимљиво писмо стигло нам је недавно из Канаде, из Нијагара Фолса, града на обали истоимене реке и покрај познатог водопада. Аутор поменутог писма је Миломир Главчић, познати хуманиста, који је за градњу мостова, цркава, вртића, асфалтирање путева, помоћ познатим му и непознатим невољницима у Србију до сада упутио око десет милиона канадских долара. Већину његових доброчинстава ,,Политика” је пропратила, али је мање познато да он свесрдно помаже и српску заједницу у Канади, понајвише у региону Онтарио, коме припада и Нијагара Фолс, град у коме деценијама Главчић са својом породицом живи.
Писмо је необично и посебно занимљиво јер је копија његове хумане понуде, недавно упућене тамошњој православној црквеној општини, тј. цркви посвећеној Светом Ђорђу. У тој понуди он нуди помоћ од милион долара, а заузврат не тражи ништа друго осим – српске слоге.
Наиме, до неслоге у канадској епархији је дошло давно, у послератном периоду и то се и данас тамо понекад препознаје.
Међутим, неслога у самом региону Нијагара Фолса настала је пре десетак година, када се један број тамошњих верника успротивио појединим одлукама црквене општине Свети Ђорђе, нарочито у погледу статуса и управљања црквеном имовином. И, уз благослов тадашњег епископа канадског Георгија, у том региону се оснива још једна, нова епархија. Поменути незадовољни Срби изнајмљују храм од украјинске заједнице и посвећују га Светом Илији.
„Добро, али велика је рента за најам те цркве, хиљаду долара месечно плус остали трошкови па сам ја помагао и ову парохију. А од градње цркве и хале за окупљање овдашњих Срба у епархији посвећеној Светом Ђорђу учествовао сам идејама, радом и новцем. Само за подизање нове црквене хале зарад нашег окупљања, пошто је стара пре пет година изгорела, већ сам донирао милион канадских долара. Али, за завршетак ове грађевине потребно им је најмање још толико и ја сам спреман да опет будем донатор”, објашњава у телефонском разговору Миломир Главчић.
У поменутој писменој понуди он има и услов па је написао: „Спреман сам да вам у томе помогнем, али мој предлог би био да управа Црквено-школске општине Свети Ђорђе, на леп и поштен начин, упути братски позив управи парохије Светог Илије са жељом да дође до уједињења Срба у региону Нијагаре. Значи, да се сви, уз слогу и љубав, окупљамо под истим кровом. Жеља ми је и да управни одбори обе парохије сложно, с истим правима, решавају све црквене послове до наредне скупштине на којој би се изгласало ново, али једно руководство.”
Главчић још додаје: ,,Ваљало би да до тада оба свештеника врше заједничку службу, а ја бих се обавезао да за једног, рецимо свештеника у цркви посвећеној Светом Ђорђу, чак у наредне три године сносим све трошкове.”
Из црквене општини Светог Ђорђа убрзо је стигао и одговор. Уз захвалност Главчићу на свему што је до сада учинио ту, између осталог, пише: „Ваш предлог може бити осетљиво питање и захтева пажљиво разматрање. Ми морамо прихватити чињеницу да су задаци свештенства потпуно у оквирима црквених дужности надлежног епископа. Значи, на који начин свештеници служе у различитим парохијама, било да су црквене општине или мисионарске парохије, није у нашим рукама већ у надлежности владике. Зато ћемо ми, као послушни чланови Епархије канадске СПЦ, прихватити шта год Његово преосвештенство владика Митрофан препоручи.”
Тако је, слаже се и Главчић, за сада тешко разлучити да ли се у овом одговору наговештава могуће помирење и будућа слога или је то само изговор за даљу неслогу Срба, макар она коштала и милион долара...
