уторак, 13.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 04.03.2021. у 13:25 Борка Голубовић-Требјешанин

Онлајн платформе и стримовања не могу заменити сусрете уживо

О новим пројектима на којима ради упркос свему, говори Тања Шљивар, ауторка бројних позоришних комада и косценаристикиња филма „Келти“ који ће данас бити приказан на Берлинском фестивалу
Тања Шљивар (Фото: А. Васиљевић)

Са нестрпљењем ишчекујем премијеру дебитантског филма „Келти” Милице Томовић у Берлину. То је огромна срећа иако је овогодишње издање овог престижног фестивала онлајн. Сматрам да је било јако важно да се истраје на континуитету, као и да су селектори имали огроман и тежак посао ове године. Наш филм „Келти” уврштен је у селекцију „Панорама” и тиме номинован за фестивалску награду „Теди”.

Овако је премијеру српског филма „Келти”, која је данас од 14 сати на престижном Берлинском филмском фестивалу, из прве руке за „Политику” најавила Тања Шљивар, која је уз редитељку Милицу Томовић, потписана као ауторка сценарија. Са овом плодном драмском ауторком разговарали смо уочи премијере представе „Секс-уметност-комунизам” на сцени Битеф театра, у режији Бојана Ђорђева, за коју је поред редитеља и Тамаре Антонијевић, аутор текста.

„Келти” су породична драма са елементима комедије, писана са жељом да се створи забаван, луд, носталгичан и емотиван филм. Усред распада земље, три генерације, сви подједнако урнебесни и слуђени, присуствују дечјој костимираној рођенданској забави... Улоге тумаче: Дубравка Ковјанић, Стефан Трифуновић, Никола Ракочевић, Милица Грујичић, Јелена Ђокић, Славен Дошло, Нада Шаргин, Јована Гавриловић, Олга Одановић, Јован Белобрковић.

‒ Филм се бави распадом Југославије. Прати причу из 1993. године у Београду, и имамо ту перспективу коју можда до сада нисмо видели у постјугословенској кинематографији зато што су обично у фокусу режисера била ратна жаришта,  посебно у Босни и Хрватској, или конкретни ратни злочини. Овога пута фокусирали смо се на Београд. Наши јунаци су људи отприлике наших година, већине ауторског тима, који у то време имају малу децу, и који се суочавају са санкцијама, драстичним падом економског стандарда, али и губитном идентитета ‒ прича Тања Шљивар и додаје:

‒ Сам наслов „Келти” указује на то да појам Југословен који је био наднационална категорија људи у том тренутку, у првим годинама после распада земље, више не доживавају тако. Осећају неку негативну конотацију према њему, или страшну идентификацију, која не може да се реализује или им то више ништа не значи и онда одлучују да постану нешто друго пуким именовањем. Прича је смештена у један дан 1993. године у Београду, у којем девојчица слави рођендан. Пратимо две генерације, њених родитеља и саме девојчице. И некако су сви у потпуном безнађу, а филм је свеједно комедија.

И поред новонасталих околности и актуелне нормалности коју нам је ово време наметнуло, Тањи Шљивар не недостаје радног елана. Тренутно ради на више уметничких пројеката, у исто време је ангажована у Здруженој акцији „Кров над главом”.

‒ Искрено, најтеже ми је наравно пао почетак пандемије. Промена ритма живота, навика, рада. Ствари које ми радимо захтевају публику и то се посебно осетило тек сада. Све те онлајн платформе, стримовања, покушаји да као нешто заменимо у односу на оно што смо имали у сусрету уживо са ауторима, извођачима, сликама у галеријама, било је потпуно немогуће. Мислим да је можда било боље не правити ништа, него претварати се да то нешто није изгубљено, макар привремено ‒ каже Тања Шљивар уз напомену да не одустаје од контаката са људима.

Комуницирала је, вели, и раније са много људи из иностранства и то је наравно био тај онлајн програм када је заиста била у контакту са пријатељина који живе далеко. Сада је на ту врсту комуникације приморана и са пријатељима из истог града у којем живимо, као и на послу.

‒ Успевала сам и да путујем, што је подухват који, нажалост, практично враћа у деведесете године прошлог века. Суочени са тим да наши пасоши више немају никакву вредност, да је ЕУ једна тврђава, да смо ми изван ње и да сада све то постаје много конкретније, јасније. Све што смо имали као неку илузију слободе кретања је стопирано ‒ каже Тања Шљивар која исто тако не сумња у будућност позоришта.

Театар ће, како каже, наравно опстати. Ту нема сумње, јер пандемије су нешто са чиме човечанство живи.

‒ Вируси у нашем животу имају најразличитије улоге, од биолошких и угрожавајућих, али рекла бих и известан позитиван утицај на наш имунитете. Имају и неки филозофски значај: шта значи тај „паразит” на телу „домаћина”. Свакако ће се једном ова пандемија завршити, наравно срешћемо се са неком новом, можда и брже него што то било ко може да претпостави. Уз подсећање да смо је сами проузроковали том ненормалном, екстремном производњом. Позориште већ толико векова постоји да немам сумњу да ће та жива реч извођача, њихово тело које се креће на сцени испред другог тела у публици, опстати као уметничка форма ‒ каже Тања Шљивар која у прилог овој констатацији истрајава у раду на свом новом драмском тексту „Режим исцељења”.

‒ Реч је на известан начин о наставку дела „Режим љубави”. У тренутку када сам почињала пре две године да пишем нову драму, имала сам идеју да ће то да буду можда чак и исти ликови, као и у драми „Режим љубави”, да ће то да буде још једна комедија о тренутку касног капитализма у којем неки млади и старији људи покушавају да жонглирају између западне медицине и алтернативних метода исцељења, како би третирали своје психолошке поремећаје и нелагодности, али и хроничне болести. У смислу сталне потраге, као што ови људи траже љубав у „Режиму љубави”, овде у комаду „Режим исцељења” у питању је исцељење.  И на том путу, нека осцилација између Истока и Запада. Када је почела корона морала сам озбиљније да се позабавим концептима болести, исцељења, јавног и колективног здравља, као и имунитета. Наметнула су ми се током писања та два времена у комаду: реално време где патимо, имамо и туморе и сиду, и остале мање озбиљне болести, али успевамо да приуштимо неке тренутке опуштања, а то искључиво да бисмо могли да радимо, да бисмо учинили наша тела функционалним за капитализам. Друго време је постапокалипса, након пандемије где људи више немају имунитет, а често ни целовита тела, нити све органе, где не постоје болнице и апотеке, где медицина, ни западна, ни источна нема више никакве одговоре ‒ каже Тања Шљивар.

Коментари1
c7dcb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Уметност и треба да преиспитује реалност свет у коме живимо...да буде ангажована да поставља питања и тражи одговоре. Уметност мора да нам понуди један свет другачији од оног што нам се нуди или у име неке политичке коректности намеће. Комплиmент младој редитељки која препознаје праве вредности и смисао уметности.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља