Награђивана редитељка Ана Томовић режира драму „Син” савременог француског аутора Флоријана Зелера у Атељеу 212. Дело је превела Ивана Димић, сценограф је Јасмина Холбус, костимограф Момирка Баиловић, а психолог сарадник на представи Нина Умићевић.
Српска публика до сада није имала прилику да се упозна са делима Флоријана Зелера, у питању је савремени писац романа и драма, кога је магазин „Гардијан” прогласио „најузбудљивијим драмским писцем нашег времена”.
Приче Флоријана Зелера тичу се свих нас. Шта је то интригантно што вас је подстакло да режирате његову драму „Син”?
Флоријан Зелер пише универзалне драме, са универзалним ликовима. Свако од нас може да се препозна у тим ситуацијама, да се сети да је изговарао такве реченице. Поред тога поседује невероватну лакоћу писања. Пре „Сина” читала сам и претходне комаде који су део његове породичне трилогије, драме „Мајка” и „Отац”. Ипак, највећи емотивни утисак на мене је оставила управо драма „Син”, а аутор каже да је све што је претходно написао била припрема за ову драму. Конфликт те драме је неразрешив и има снагу античке трагедије, иако је то само једна обична животна ситуација. Сви његови комади су актуелни и биће увек актуелни управо захваљујући томе што се баве породичним односима. Он посматра породицу јако сужено, под лупом: мајка, отац, дете. Све је ту: илузије, грешке, осећање кривице, страх од старења и смрти, депресија, отуђеност, чежња за блискошћу, издаја…
У центру драме „Син” је растурена породица: разведени родитељи и син који због тога и својих година пролази кроз адолесцентну депресију... Како сте ову Зелерову драму прочитали за публику Атељеа 212?
У фокусу моје представе су син и његова перспектива на турбулентни свет одраслих. Окидач за његову депресију је развод родитеља. Одлична прилика да се у позоришту проговори о два табуа: разводу и његовим реалним последицама на децу и о депресији као о веома присутној менталној болести. Тај проблем је свуда око нас, али ми о њему не говоримо. Своје депресије кријемо јер нису друштвено прихватљиве, а ретке су данас особе које могу да издрже притисак времена. Депресија је ту. Треба је препознати, признати, лечити. Развод, такође. Деца се унутар развода подразумевају, посебно јер је то постала општа појава. Али шта је заиста са душом детета, у овом случају тинејџера, како изгледа њена бол, када се расклопи? Флоријан нас води у средиште те боли у контексту света у коме данас живимо: амбициозног, конформистичког, оног који има све мање времена за запитаност.
Кроз причу о породици, Зелер отвара бројна питања. Какав сценски одговор спремате? Која је то нит која Зелера спаја са нашом стварношћу?
Зелер је јако нежан и емотиван писац који на веома емпатичан начин посматра људску душу. На пример, у драми „Мајка” он се бави психолошким губитком који доживљава жена која је све уложила у своју породицу, а која није више потребна породици. Мислим да свака савремена мајка страхује управо од тог тренутка, од синдрома„напуштеног гнезда”. У „Оцу”, Флоријан се фокусира на остарелог оца који се бори са надирућим алцхајмером. У све три драме, дакле, визура је постављена из једног, централног, лика. Бескрајно је узбудљиво, како кроз вешто драмско средство мешања реалности и фантазије, успева да ухвати емотивни унутрашњи свет својих јунака.
Породица се неминовно мења, њена структура, функција. Родитељи неминовно старе. Деца неминовно одрастају. Наше потребе, жеље, запитаности, несигурности пролазе кроз све могуће фазе. Породица је динамичан, интензиван емотивни организам. Флоријан као писац никога не осуђује, он посматра наше дилеме и страхове. Он посматра ту унутрашњу динамику, њене промене. Ликови аутентично желе једни другима добро. Ту има пуно бриге и љубави. Наравно и егоизма и себичности, који су неодвојиви од људи.
У комаду „Мајка” у Њујорку игра Изабел Ипер, а према драми „Отац” снимљен је филм са Ентони Хопкинсом и Оливијом Колман. Којим сте се ви позоришним рукописом водили склапајући глумачку поделу?
Велика је ствар за једног европског писца да буде извођен на Бродвеју и Вест Енду. Пре Зелера, то је остварила Јасмина Реза, такође позната нашој позоришној публици са комадима „Арт” и „Бог масакра”. За Зелера „Њујорк тајмс” каже да је најузбудљивији савремени драмски писац. Ово је интимни комад, с малим бројем лица, као уосталом и сви Зелерови комади. Улоге су одлично распоређене и сви ликови су важни. Улога сина је захтевна и требало је пронаћи јако младог глумца за ту улогу. У нашој подели ту улогу игра Лука Грбић, студент треће године глуме у класи професора Срђана Карановића. Иако млад, он је зрео и веома талентован глумац. Уз њега играју велика имена Атељеа: Светозар Цветковић, Исидора Минић, Тамара Драгичевић и Бранислав Зеремски.
Зелер се не труди да буде оригиналан већ пише о ситуацијама у којима свако може да се нађе и са којом може да се идентификује. Каква је то „самоувереност” коју поседује, а која је и вас „освојила”?
Зелер ме је као писац освојио пре свега својом лакоћом, природношћу, искораком из реализма, фокусом на душу, као и израженом духовитошћу и снажном емоцијом. Његове реченице су једноставне, малтене недовршене, свакодневне, његова мисао је непретенциозна, али је његово занимање за човека и његову унутрашњу драму велико. Та свакодневна обична људска драма код њега досеже античке димензије.
Иза нас је мучна епидемијска година. Како видите и живите „нову нормалност” коју нам је ово непредвидиво време наметнуло?
Прилагодила сам се, не без напора, „новој нормалности”. На пробама сви увек носимо маске. То са собом носи измењену атмосферу и у раду. Јако пазимо једни на друге. Наравно, трудимо се да физичку дистанцу премостимо на друге начине. Фасцинирана сам тренутком у коме је „свет стао” и показао да се заиста ништа „не мора”. Трудим се да интимно не заборавим тај тренутак спознаје и да се према себи и другима односим са већом искреношћу и пажњом.
