субота, 17.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 22.02.2021. у 21:00 Жељко Шајн
СКОЈЕВКА ДРАГА РУСКОВСКА ДАНАС ПУНИ 95 ГОДИНА

Револуција као судбина

Волите своју државу као што волите своју породицу, борите се за њу као што се борите за своју породицу. Алтернатива не постоји, поручује политичарима бивших држава СФРЈ некадашња партизанка из Северне Македоније
Русковска данас, у свом дому (Фотографије лична архива)

Специјално за „Политику”
Ове године навршиће се осам деценија од почетка Другог светског рата у Југославији. Подсетимо се хероја и њихових подвига антифашистичког народноослободилачког рата, њихове храбрости и некомпромисне борбе за очување идеала. Буђење сећања на тековине ослободилачке борбе светла је смерница будућим нараштајима ка правим вредностима. Сликовитим описом ратног периода и идеала који су били звезда водиља ка слободном животу, на историјском путу до слободе наш водич је „Политикина” саговорница Драга Русковска.

Рођена је тачно пре 95 година, 22. фебруара 1926. године, у Штипу, у источној Македонији. Револуција је постала њена биографија, судбина, али и мера понашања и односа у савременом свету. Као скојевка, придружила се НОБ-у, одакле је кренула у партизане. Специјално за читаоце „Политике” казује своју причу.

‒ Када је рат почео (1941), моји пријатељи који су студирали у Београду вратили су се у Штип. Као припадници Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), са собом су донели идеале комунизма. На тајним састанцима појашњавали су нам значење комунизма и приближавали своје идеје. Тада сам и ја постала члан СКОЈ-а. Чували смо илегалце и извршавали све задатке које смо добијали. Македонија је тада била под бугарском окупацијом. Године 1943, наша ћелија је била откривена и завршили смо у затвору у Скопљу. То је био тежак период, били смо мучени, физички и психички, сваког дана. Када је убијен бугарски цар Борис, амнестирали су нâс који смо били малолетни, али смо морали обећати да се више нећемо борити против бугарске власти. Вратила сам се у Штип ‒ започиње причу Драга Русковска.

Немиран младалачки дух вођен идеалима и јака жеља да се снажно и пуним плућима живи у слободној земљи отиснула је ову храбру жену у непоштедну борбу против окупатора који су чинили зверска злодела у читавом свету, под Хитлеровском командом.

‒ Ипак, после неколико месеци, формирали смо 14. Македонску омладинску ударну бригаду. Тако сам кренула у партизане. Са бригадом смо учествовали у ослобођењу више градова, међу којима је било и Скопље. У међувремену, Бугари су променили страну, али Главни штаб НОВ Македоније није дозволио да учествују у ослобађању било ког македонског града. До краја 1944, крвавом борбом партизанских јединаца, била је ослобођена цела Македонија ‒ са поносом истиче Русковска.

Ова борба је крунисана 2. августа 1944. године у Прохору Пчињском, на првом заседању АСНОМ-а, где је Македонија проглашена државом, а македонски језик постао службени језик ове државе која је ушла у састав Народне Федеративне Југославије. Но, како рат још није завршен, бригада којој је припадала Русковска, са командантом Бором Чаушовим на челу, добија наредбу да крене ка Београду, па на Сремски фронт.

‒ У фебруару 1945. године, добили смо наређење да кренемо за Београд. До Врања смо ишли пешице, а од Врања до Београда товарним вагонима. Било је јако хладно. У вагонима смо палили ватре да се угрејемо. Када смо сишли у Београд, сви смо изгледали као димничари. Ту сам завршила курс за шифранта, након чега смо отишли у Срем. Не могу заборавити изразе лица свих нâс који смо дошли из Македоније. Нигде дрвета, нигде камена, докле год око види – равница. Дали су нам ашове да копамо ровове. Било је изузетно тешко сместити герилу у ровове. Ратовали смо заједно са Другом личком дивизијом. Били су јако поносни што су они спасли маршала Тита у Дрвару. Будите сигурни да нису дозвољавали да то заборавимо. Тада смо први пут и чули за офанзиве на Неретви и Сутјесци.

Било је тешко, нико нас није припремио за фронтовско ратовање, зато се и толико гинуло. Била сам рањена. Сећам се да је тада маршал Тито у својој пратњи имао три бомбардера. Само што завршимо пробој фронта, запленимо камионе, тенкове, топове, појаве се ти бомбардери, па сакривај се да те твоји не убију и не запале све што смо запленили. Комуникације нису биле као што су данас…

Шта је за вас младе значила та борба и какав је однос грађен између партизана?

‒ Били смо млади, вођени идеалима. Ратовали, гинули, градили државу. Државу у којој ће сви бити једнаки, али у пуном смислу – и друштвено и економски. Наши саборци мушкарци према нама, девојкама, били су пуни поштовања. Било је забрањено било какво удварање.

Командант на Сремском фронту био је шпански борац Коста Нађ. Какав је био као командант?

‒ Команданта Косту Нађа сам срела једанпут или двапут. На мене је оставио утисак способног и искусног ратника. Уживао је пуно поштовање. Била је привилегија упознати шпанског борца.

„Друже Тито, рат је завршен!”, послао је Титу Коста Нађ 15. маја 1945. године. Ухапшен је Александар фон Лер, човек који је бомбардовао Београд. Какву је радост донео крај рата?

‒ Када је потписан мировни уговор, 8. маја 1945. године, ми смо били у рововима. Преко разгласа на немачком је објављивано да је Немачка капитулирала, да је потписан мировни уговор, али Немци су се борили као да сâм Хитлер стоји иза њих. У рововима смо били до 15. маја, када је коначно и за нас рат завршен. Били смо срећни и поносни. Кренули смо голоруки, а победили такву моћну армију. Вратили смо се пешице у Македонију. Кући, у Штип, стигла сам у септембру. Толико нам је требало пешице да стигнемо. На дочеку нове, 1946. године, упознала сам свог покојног супруга, Мицка Русковског. Био је потпуковник, комесар Друге дивизије. Он је дошао са другом девојком, али је мене на крају вечери отпратио кући. Била је то љубав на први поглед. Узели смо се јуна 1946. године и имали диван брак. Муж ми је умро у јануару 1984. године. И после толико година, још ми недостаје. Са њим имам две ћерке. Једна је кренула његовим путем. Путем правичности. Главни је тужилац за борбу против организираног криминала у Северној Македонији.

Свог врховног команданта у рату и миру, Јосипа Броза Тита, Русковска је имала част да упозна у родном месту. Да, у Штипу. Неко би рекао – судбина. У граду који обухвата централни део Овчјег поља, у долини реке Доње Брегалнице и јужном делу Кочанске котлине, у источној Македонији ‒ спознала је све оно због чега се борила.

Сусрет са Титом је доживела овако:

„Маршала Тита сам упознала крајем 50-их година. Био је у посети Штипу. Сећам се да сам му у име грађана мога родног места, поклонила овчепољску носију (ношња). На одласку је рекао: ’Леп крај, лепи људи!’ Увек је знао да каже оно што људи хоће да чују. У модрини његових очију откривао се огањ; уз осмех и нежност, укорак је ишла и његова упорна непоколебљивост. Била сам фасцинирана. Око себе је ширио сигурност и самопоуздање, тако да смо и сви ми били сигурни да ћемо успети да остваримо циљеве наше борбе, а то је значило да ћемо изградити државу на коју ћемо сви бити поносни. То се и догодило. Нажалост, трајало је до распада СФРЈ.

Распале су се и тековине не само наше борбе – распали су се идеали, распао се морал. Сећам се, пре једно десет година, избацили су нас из просторија где је био смештен Савез бораца. Замислите слике народних хероја разбацане на улици. И опет, са више од 85 година животног века, стали смо у строј и опет марширали, али сада у знаку протеста. Шта бисте поручили државним руководиоцима и грађанима новонасталих држава из СФРЈ?

‒ Драго ми је да и после толико година од распада СФРЈ осећам блискост са свима са којима смо делили радости и туге те државе. Свим политичарима бих поручила: волите своју државу као што волите своју породицу, борите се за њу као што се борите за своју породицу. Алтернатива не постоји.

„Словенски народ може мирно да изграђује јер на границама државе стоје Срби, Хрвати, Македонци и сви народи Југославије” – Титове су речи које овој великој жени и данас одзвањају. Она је стварала Југославију и доживела њен распад. Удала се и остала удовица, али као вечити победник, живи срећно, јер има своју децу и своје унуке, којима се поноси.

Коментари14
0e491
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Док њено срце куца
Ех бре -"Македонско девојче "?! Није жалила да иде у ров на Сремски фронт ?! Није то ни шума -"живот је у ратној равници ,киша на длану" .Није питала шта ће тамo .Зато је 850 000 бораца стигло до Аустрије и Трста.Зато та Словенија има море.Нека то зна и Јанша који би сада "радио" на прекиду аутопута ка СМ па и они међу нама који мисле да "све то није требало."Требало је .Сваким даном у сваком "западно-балканском" галиматијасу и погледу - видимо да јесте ,
naivna
Dobro se isplakah. Duboki naklon i veliko postovanje drugarici Dragoj Ruskovskoj.
Леон Давидович
Реално је описала историјске догађаје и осећања своје генерације која се борила против фашизма за слободу. На жалост деведесетих су победиле оне снаге против којих су се борили у 2. св. рату. СКЈ је радила на издаји и припремила терен за деведесете.
Tasa
CARICA!
Francesco
Drugarice Ruskovska, moj naklon do zemlje.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља