недеља, 28.02.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 22.02.2021. у 22:15 Милан Јанковић
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Поподне у дискотеци

„Цепелин” једини дискаћ који је обезбеђивао матине провод за малолетне суграђане. – „Звезда” као стециште дотераних девојака и неких „чистунаца” и „Академија” у коју је долазио неки други свет, свет хипика, па и наркомана, као два Београда
Музика и гужва – идеално за младе (Фото Д. Јевремовић), Овде се налазила „Академија” (Фото М. Станојевић)

Нема сумње да је дискотека „Код Лазе Шећера”, отворена 1967. године, утрла пут новом начину провода у престоници ондашње Југославије и отворила очи неким амбициозним људима како да даље креирају ноћни живот Београда. Наравно, није тада било приватне својине па је и „Цепелин” морао да ради као саставни део Спортског центра „Ташмајдан”, баш као што су и Лаза Шећер и друштво држали „дискаћ” као испоставу Кошаркашког клуба „Црвена звезда”. Како су се после ствари развијале, како је „Цепелин” постао „Таш” и ко су били фактички власници мање је битно, али и сасвим сигурно да је вођење потоњих мегадискотека постајао све уноснији бизнис.

Уз сва признања Лазару Шећеровићу на креативности и одважности што је један обичан подрум данашњег Дома Јеврема Грујића у Светогорској претворио у окупљалиште градске елите, ипак се мора признати да је прва права дискотека отворена 1971. године на Ташмајдану. Хроничари догађања у тадашњем Београду бележе да су отварању „Цепелина” присуствовали политичари и војни званичници, страни гости и дипломате, најпознатије „градске фаце”, али и они анонимни млади људи жељни нечега дотад невиђеног...

Рођена 1963. године, Милица М. са Новог Београда ‒ назовимо је тако, има разлога зашто не жели да се представи правим именом и презименом ‒ у очима својих вршњака била је и остала једна од првих „клаберки” те генерације, девојка која излазила на „озбиљна” места док су момци такорећи играли кликере испред својих зграда.

‒ Већ пред крај осмог разреда почела сам да одлазим у „Цепелин”, на матине од 16.15 до 19.15. сати. После тога ишли смо или у Скадарлију на пљескавицу, у неку посластичарницу, или у биоскоп, ако остане пара. А онда кући, на Нови Београд, много раније него што је кретао последњи аутобус са Зеленог венца. Тада девојке нису плаћале улаз у дискотеку, али није то била нека повластица, него намера организатора да привуче што више женског света. На матинеу је могло да се попије само безалкохолно пиће, мада нама и није било до пића, већ пре свега до музике и играња ‒ присећа се Милица.

Дискотеке су се тада затварале у исто оно време када се сад отварају, не рачунајући, наравно, актуелну епидемиолошку ситуацију.

‒ Родитељи су знали где идемо, нису глумили детективе, нису страховали за нашу безбедност, јер није ни било разлога. Тада су у диско-клуб улазили они који заиста желе да се забаве, а не као данас, гости који траже кавгу. Било је више подијума, али на онај најмањи, четвртасти, мало издигнут, могли су да ступе само они који су претходно добро савладали вештину њихања у ритму музике. Ту је било места за тридесетак мајстора ђускања ‒ прича Милица.

Некадашњи улаз у „Звезду” (Фото М. Станојевић), Пут којим се стизало у „Цепелин” (Фото Гугл мапе)

Вечерњи програм, за одрасле, тачније „маторце”, од којих баш и није било старијих од 30 и пар година, трајао је од 20.30 па до нешто мало иза поноћи. Један од симбола дискотеке био је Умах-Пах, тада снажни момак који је надимак добио по јунаку истоименог стрипа с краја педесетих година. Био је поприлично истетовиран што је у то време изазивало истовремено и дивљење и подозрење, али ваљда је тако и требало да изгледа шеф обезбеђења најпопуларнијег диско-клуба у граду. Истина, младеж је радије користила појам избацивач. Туче такозваних градских момака су биле неизоставни део „забаве”, али песнице су биле једино „оружје”.

Наша саговорница каже да су се сви трудили да буду блиски са Умпах-Пахом и екипом око њега, али је то само малом броју гостију полазило за руком. Без лажне скромности, не скрива да је она била у тој малобројној групи. Што захваљујући сплету околности, што због сопствене сналажљивости, девојачког шарма, дружељубивости... Кад је стекла дуго чекано пунолетство, Милица је са матинеа могла да се упусти у нови изазов ‒ у праву ноћну дискотеку. И да стекне нове пријатеље.

‒ Ту су долазили људи свих профила. Било је и добрих и лоших момака, разних девојака. Важило је прећутно правило распореда седења, знало се ко сме да погледа чију цуру, да је „стартује” или, за оне одважније, пита да „фурају”. Музику су пуштали у неким „блоковима”, мало хеви-метал, „Пинк Флојд”, мало диско ритам, „Бони М”... Некако смо се неколико мојих другарица и ја спријатељиле са „опасним” друштвом Ђорђа Божовића Гишке. Била је то с једне стране предност јер нико није смео да нас дира, али с друге и оптерећење јер се нису усуђивали да нам приђу ни они момци који су нам се допадали, тако да уживање нечије „заштите” није било увек добродошло. Један од мени омиљених ликова био је и Мистер Чупко, чувени диск-џокеј који је касније прешао у ноћи клуб „Дуга” ‒ каже Милица.

Сећа се наша саговорница да је прва и тада најпопуларнија дискотека изненада затворена, рекли су да се реновира, а кад је обновљена неочекивано је добила и друго име ‒ „Таш”. То је на неки начин означило и почетак раслојавања на љубитеље ове или оне музике, на панкере, рокере, диско-шминкере, а народњаци су кроз мала врата ушли у свет диско-клубова. Све мање је навраћала у бивши „Цепелин”, на ред су дошли „Акваријус” у Делиградској, „Звезда” при крају Кнез Михаилове...

На крају сокака који избија на главну џаду, у подруму ресторана „Грчка краљица” била је смештена чувена дискотека „Звезда”, а баш прекопута, под зграду Факултета ликовне уметности укопала се „Академија”. Иако толико близу, биле су својеврсна супротност једна другој.

Мирослав Станојевић, правник, у оно време био је стални посетилац најпопуларнијих београдских дискотека.

‒ „Звезда” је била стециште неке шминкерске, урбане екипе, дотераних девојака, неких „чистунаца” који су педантно везивали пертле на италијанским ципелама, брижљиво слагали боје гардеробе, док је прекопута у „Академију” долазио неки други свет, свет хипика, па и наркомана, сликара, панкера и ко зна каквих још ликова. За оба места била је неопходна пропусница за коју се чекало у редовима после предате документације. То су биле две некако неспојиве екипе, није било оних који су посећивали оба клуба, што и није значило да је било некаквих инцидената – сећа се Станојевић и помало тајновито, не желећи да открије детаље, додаје да је и сам био стални гост једне од ових дискотека.

Према његовом мишљењу, ту, на свега неколико квадратних метара, састајала су се два Београда – један је мирисао на парфеме пристигле са Запада, а други заударао на пиво и „обогаћен” дуван. Крај осамдесетих означио је и одлазак у историју онаквих дискотека које су две деценије наш град сврставале у европске престонице ноћног живота. Деведесете су донеле пуно тога новог, али скоро ништа доброг. Звук ратних труба из касарни почео је да одјекује и у неким новим, другачијим дискотекама које су због врсте музике која је у њима преовладала добиле и друго име – фолкотеке...

Вечерас на шести

Набрајајући београдске дискотеке које су седамдесетих и осамдесетих година прошлог века обележиле ноћни живот у престоници, хроничари често заборављају једно време јако популарну дискотеку на шестом спрату „Београђанке”. Поподневни договори младих људи били су веома кратки, сводили су се на реченицу: „Вечерас идемо на шести.” Обично се у „дискаће” силазило низ степенице, а до „Шестице” се стизало кроз педантно очишћени хол највише зграде на овим просторима, па онда комотним лифтовима до крајњег одредишта – до диско-клуба који се у облику слова П простирао по готово целом спрату. Правник Мирослав Станојевић присећа се да се улазница плаћала, али да су као конзумацију гости имали на располагању два пића.

– Узимали смо обично пиво. Неки би прво попили на екс, да их што брже „ухвати”, а онда су друго цевчили до краја радног времена. Слушала се диско-музика, можда и помало оног лаганијег рокенрола. Колико се сећам, било је прилично загушљиво јер прозори нису били предвиђени за отварање – објашњава Станојевић.

Коментари5
0eae2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ves
Bilo mi je interesantno da pročitam ovu prilično zaboravljenu priču o beogradskim diskotekama. Samo mi je očigledno da autor nije zalazio u Akademiju, pa bih ga ispravila malo jer sam jedno vreme bila redovna. Naime na Akademiju su dolazili ponajmanje hipici. Moglo bi se reci da je publika bila apsolutno suprotna od tzv sminkerske. Sa ulaskom u Akademiju nabacivala se cool faca, u stilu nikoga ne vidim, niko me ne zanima, ovde sam samo da udjem u nirvanu uz psihidelicno deliricnu muziku.
neko drugo vreme
Zaboravili ste da spomenete i cuvene cajanke- matine u "Mazestiku" "Topcidercu" "Gradskom podrumu" i "Domu Omladine'. Prva Diskoteka, kod Laze Secera bila je polu zatvorenog tipa za siru publiku. Bilo je to za " vidjenije" drustvo iz grada i svi su se medjusobno poznavali, uglavnom iz umetnickog sveta, poznati i oni koji su tek pocinjali, pevaci, manekeni, baletani, snimatelji, reditelji, glumci i po neki vredni student koga je neki prijatelj doveo da mu pokaze "sta je pravi provod".
Saša
Šta je sa filozofskim...
Zorica
Beograđanka je bila gradilište kad smo odlazili u KST
Ves
O da zaboravismo! KST je bio zakon! Kolko god da je prostor bio jadan i mali atmosfera je bila odlična! A tek godišnji maskenbali! To je bio vanredan provod! Zanimalo bi me da li je snimljen možda neki dokumentarac o tim čuvenim maskenbalima, kao i o čuvenim timskim takmičenjima u otkrivanju zagonetki po gradu, isto u organizaciji KST-a. To je bila nevidjena zabava.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља