недеља, 11.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 17.02.2021. у 18:21 Предраг Божин, Мирослав Ћук
ЗАНИМЉИВА СРБИЈА

Мистерије Шпицеровог дворца

У Беочину, варошици на обронцима Фрушке горе, самује, сакривено у густом растињу, оронуло здање у којем је чувани мађарски архитекта спојио готику, ренесансу и барок, уз додатак културе Далеког истока
За пројекат ангажован је чувени мађарски архитекта Имре Штајндл (Фотографије П. Божин)

У Војводини постоји више од 80 двораца који потичу између два светска рата. Неки и данас красе поља и равнице, док је већина њих заборављена, у рушевинама, у загрљају природе. Чак и таква – порушена, зарасла и на маргини сећања – ова здања су интересантна, можда и више од оних који се и даље храбро држе.

Типичан пример налази се на десној обали Дунава, у Беочину, варошици на обронцима Фрушке горе. Дворац породице Шпицер, сакривен у густом растињу, самује. Његово оронуло степениште и остаци полупаног витражног стакла популарни су на селфи фотографијама. То је само тренутна заинтересованост, али понекад и она пробуди жељу да се сазна више, завири у прошлост.

До писаних докумената о Шпицеровом дворцу тешко се долази. Више их је на мађарском него на српском језику, као и за већину других здања у Војводини, саграђених између два светска рата. Пуно обећања, још више незаинтересованости чекало нас је на свакој адреси на коју смо се обратили у потрази за документима о дворцу. Удруженим снагама успели смо да дођемо до података о судбини дворца, која је очекивано, повезана с развојем Беочина.

Сведочанство једног времена

Град се прославио 1839. отварањем фабрике цемента у власништву Адама Кларка и сувласника Еда Шпицера. Одавде је бродовима Дунавом транспортован цемент за први будимпештански мост – Ланчани мост, тако да је разумљива и одлука Шпицера да 1898. баш на овом месту изгради и свој дворац. Ангажован је Имре Штајндл, познати архитекта, чије је најзначајније дело здање мађарског парламента у Будимпешти, настало 1904. године.

Дворац на простору Беочина, у прелепој природи, посебног стила, тада још непознатог Европи, за великог архитекту био је нови изазов. Посебна одлика овог дворца узбудљива је комбинација готике, ренесансе и барока уз додатке културе Далеког истока. Резултат је био интересантна, међусобна игра разних епоха, уз то уникатни експеримент и сведочанство једног времена.

Данас је ово здање споља непривлачно, с арматуром која се види са свих страна, непотребно било коме.

Међутим, није увек било тако. Некада, из даљине су поглед привлачили оџаци, који су лепотом и стилом вероватно подсећали на старе француске дворце. И башта је направљена по угледу на краљевске дворове.

Најимпозантнији простор у унутрашњости здања био је централни хол. Кроз богату употребу меких боја, опонашање историјских модела славне архитектуре, био је театралан, посебно због балкона на спрату с ког се пружао предиван поглед на њега. Наравно, ту је и горња просторија, с које се излази на балконе.

Дух којим се водила сецесија, овде највише заступљена, изражава се и данас кроз видљиву комбинацију типичног мађарског цветног стила у доминантним розе и меким плавим бојама с ренесансним луковима.

Ту је још и плочник с декоративном шаром који, као и сам дворац, пркоси зубу времена.

Нажалост, оно најлепше је нестало. Стаклене баште више нема, мала капела је нестала с лица земље. Зидове је некада красила ламперија, дајући простору посебну топлину. Паркетни под је заменила земља, „украшена” биљкама које полако заузимају и унутрашњост грађевине. Улазних врата с великим, металним „С” такође више нема. Нема ни камина од зелених жолнаји каљева, урађених по посебним нацртима. Пећ из најпознатије фабрике тог времена краси можда нечији дом, али не и овај дворац. На његовом месту данас је згариште. Жолнаји керамика видљива је на Рајхловој палати у Суботици, Маријиној цркви у Новом Саду, хотелу „Москва” у Београду и на око хиљаду грађевина широм Европе.

Мештани кажу да се о дворцу преплићу разне приче. Беочинци га називају „Кућа сова и слепих мишева”, „Дворац духова” „Уклети дворац”. Посета доноси несрећу, кажу, не ваља тамо ићи. Без одговора остају молбе да нам се исприча барем једна прича.

Остала је тек легенда описана у књизи „Снови затрављених кула” Милана Белегишанина. По њој, име вајара који је извајао скулптуре никада се није знало, мада је наводно кад је дворац почео да се растура, пре неколико десетина година, у сивилу охлађеног пепела пећи, пронађен пергамент у којем је описана судбина творца гипсаних украса.

Надорови украси

„…По сјају његових очију бих рекао да долази с Далеког истока. Зове се Надор. Откад је стигао, није проговорио ни једну једину реч. Само ћути и гњечи гипс за фасаду и украсе за замак. Оно што ме је запрепастило, то је да на свакој руци има по седам прстију. Шаке су му толико велике да прекривају хладом читаву фонтану, када их ујутру диже увис да се помоли излазећем сунцу…”

„Јуче се догодило нешто ужасно. Био је последњи дан Надоровог рада. Негде око подне завршио је и лик источњачког змаја на гипсаној пећи. Пре но што је почео да се пакује, стао је пред фасаду да види своје дело и задовољан је отворио десну шаку. Била је пуна мрвица хлеба. Тога тренутка сам помислио да сам се можда огрешио о тог неимара. Прво му је у шаку слетела нежна бела голубица, али Надор је није нахранио, но је шаку стиснуо и грудву крвавог перја хитнуо ка највишем димњаку. Уморивши се од преваре и зла сео је на свој диван у горњој соби да се одмори пред пут. У сумрак га је стигла освета. Док је спавао, голубови су га сасвим покрили својим изметом, тако да су га потпуно залепили за диван. Пре ноћи се и сам претворио у голубији измет… ”

Пред почетак Другог светског рата породица Шпицер је одбегла, а након доласка комуниста на власт објекат је национализован и од тада је служио као градска библиотека, дом културе, радио-станица, седиште рукометног клуба, а на крају и као ексклузивни ресторан. Шпицеров дворац се данас налази на листи споменика културе, али, ако се ништа не предузме, ни тога више неће бити.

Света птица

Дивним чудом, још увек су видљиви неки спољашњи украси. Један, можда најзначајнији за културу и историју ових простора, налази се издигнут на барокном забату. Реч је о турул птици, митолошком симболу мађарске нације. Света птица, која је красила многе грађевине и којој су подизани многи споменици, од којих је данас опстао само један, у Татабањи у Мађарској.

Раскош кроз бојено стакло

У доњој зони зграде, испод терасе, налазио се главни улаз, увучен, засвођен тролучном конструкцијом. Архитектонски необично решење за чувеног архитекту, помало китњасто и незграпно за истанчан укус 19. века. На овом улазу постоје и данас три отвора од којих су два била прозорска окна, а један проходна врата. Међутим, циљ је постигнут: простор је богато осветљен, украшен конзолама, кружним медаљонима, скулптурама.

На супротној страни прочеља налази се монументални прозор, некада испуњен бојеним стаклом, над којим се уздиже велики кружни отвор с остацима китњасте декоративне пластике.

Коментари6
b3a1d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

DJURA NIKOLAJEVIC
Treba ga ponuditi cementari cak i besplatno, cementara bi ga sredila jer je deo njihovog nasledja.
Predrag Božin
Po jednom izvoru koji sam dobio, objekat jeste pod zaštitom države, ali je dat na upravu opštini Beočin. Tako da bi sama opština morala učiniti prvi korak u obnovi ovog zdanja.
Katarina
Ovo je osobeni dragulj. Zar nebi mogao da se nadje neki arhitekta koji se profesionalno bavi restauracijom starina. Mogao be da se poveze sa kolegom is Evropske Unije. Sigurna sam da kad bi oni znali za ovaj dvorac EU be finansirala projekat. Uzelo bi malo vremena i strpljenja ali vredi pokusati. Probajte Holandjane...oni su izvrsni umetnici.
Живко(пиши ћирилицом)
Интерес за овакве објекте,одн.за њихов опстанак не постоји и само је питање зашто!?Институције културе немају новца да би их одржавали,а привредници имају прече бриге због опстанка у времену короне. Евидентно је да је велика штета,зато што они пропадају.Прво треба видети ко је власник(ко располаже правом коришћења), али тај се скрива из њему познатих разлога(то су или локалне самоуправе или сама држава)јер се у тим објектима не виде приватни интереси,а за општенародне кога брига....
SLOBODAN MIKAVICA
Volio bi da se nadje neki prajlija,ljubitelj lijepih zdanja pa da ga rekonstruise. Srbiji manjka slicnik gradjevina buduci da je stotinama godina bils izlozena ratovima. Sta o tome misli Zavod za zastitu spomenika kulture Srbije? Bar neka povede neku akciju, bilo bi dosta amatera da pomognu novcano bilo da se radi o pojedincima,velikim firmama koje je bi bile mecene. Vazno je pokrenuti inicijativu!
Slavko Petrov
Verovatno ce se naci. Primera je nekolicina u juznom i srednjem Banatu. Par slicnih letnjikovaca veleposednika Dundjerskog postali su privatna svojina, ali se u saradnji sa Zavodima za zastitu kulturnih dobara u njih ulaze, obnavljaju se, odrzavaju se i mahom su dostupni posetiocima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља