Др Ђорђе Радић (1839–1922) први је српски агроном. Специфичан је по томе што је највише школе завршио у свету, а онда се вратио и знање из области пољопривреде применио у Србији. Научна достигнућа боље су му испраћена у Европи, али је најдубље трагове оставио у отаџбини: пишући књиге и уџбенике, образујући младе, афирмишући аграр уопште. Докторирао је у Бечу 1867, a након повратака у Србију настојао је да свe знање и праксу стечене по европским земљама примени у својој земљи. Захваљујући његовом делу у то време нисмо много заостајали за најнапреднијим светским срединама у тој области.
Радић је рођен у Зрењанину, односно тадашњем Великом Бечкереку, а на његову блиставу каријеру град је подсетила изложба која је управо постављена. Аутори су Оливера Ћосовић и Драгана Драшковић, а организатори Савез инжењера и техничара Србије, овдашња испостава те асоцијације и зрењанински Народни музеј, као домаћин. Да је, додуше са великим закашњењем започела афирмација дела овог, како га поштоваоци представљају, пољопривредног просветитеља и научника види се и на примеру из града на Бегеју. Једној улици је пре неколико година дато његово име. Поводом отварања изложбе у Зрењанину, посвећене Радићевом животу и делу, речено је да је он нашој агрономији дао оно што су његови сународници Тесла и Пупин дали развоју науке у свету.
Он је био из свештеничке породице која се често селила, па је у Бечкереку живео до своје 15. године. Био је одличан ђак и у школовању напредовао, а кад је као први Србин који је на Бечком универзитету положио докторат из филозофије с пољопривредном темом постао је познат и потребан Србији, те га је кнез Михаило Обреновић више пута позивао и ангажовао. Први пут 1864. године.
Оснивањем Друштва за пољску привреду 1869. године, др Ђорђе Радић је дефинитивно дошао у Србију и тада почиње нови период његовог живота и рада. Знање је стекао школовањем и практичним радом стеченим у обиласцима и проучавањима пољопривредних достигнућа већине европских земаља (1862–1869). Обишао је Аустрију, Чешку, Француску, Немачку, Италију, Швајцарску, Холандију и Белгију, а све је стављено у функцију просвећивања и напретка српског сељака. У свим тим земљама награђиван је високим признањима.
О значају и доприносу др Ђорђа Радића утемељењу српске пољопривреде најбоље говоре његова дела: више од 40 објављених књига и више од 500 објављених чланака, уредништво у листовима „Сељак”, „Тежак”, „Домаћин”, „Цветарство”, затим чланство у 67 пољопривредних и културних друштава, од којих су три америчка.
Међу његовим бројним научним достигнућима треба поменути хибридизацију кукуруза коју је започео пре него што је то учињено у САД, добијање разних сорти кукуруза и кромпира, као и нових врста поврћа. Заслужан је за производњу првог памука у Угарској, увођење племенитије расе стоке и извођење укрштања. Изводио је огледе са узгојем свилене бубе, а захваљујући њему су и набављене, за оно време, нове справе и алати – гвоздени плугови и вршалице са витлом. Радио је на оснивању пољопривредних школа у Пожаревцу, Даниловграду и Краљеву, обављао послове секретара у Српском пољопривредном друштву и сарађивао са свим релевантним именима пољопривредне науке у Европи и свету. Такође, др Ђорђе Радић је био редовни члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије.
