Одговор на питање каква је била година за нама могао би да се крије у свевременом афоризму: „Час нам је свега мало, час нам је свега доста”.
Већина се од минуле године опростила речима: Не поновило се никад и ником!
Мада, да ли се заиста ништа добро није догодило 2020. године, која је, као из ината, била преступна и трајала дан дуже, док су нас походила сва четири јахача Апокалипсе? Да ли је уз завист и мржњу, безразложне свађе са собом и другима, ширење непознате болести која прети да ће десетковати, а можда и сатрти читаво човечанство, осиромашење људи, глад и смрт, било и нечега што ћемо упамтити као блесак наде у непрозирном мраку? Можда је, осим смрти, најстрашније што ни зло које нам се срушило на главе није допринело сарадњи, већ је и распламсало сукобе који су до јуче тињали. И то – од смишљања разних теорија завере с крвавим протестима против епидемиолошких мера, које су се уводиле широм света како би се сузбила пандемија модификованог вируса, па до себичног ускраћивања спасоносног лека убогима. Или што се зло око нас неосетно преметнуло у зло у нама.
Наговештај да није све баш толико црно били су спорадични примери људске солидарности, кад су деца са жаром и несебично помагала старијима да „премосте” безнађе полицијског часа или када су старији помагали „деци улице” и бескућницима да се не осећају сасвим одбачено и осете бар трунку љубави и бриге. Како сметнути с ума херојство здравствених радника током борбе коју су водили и воде с последицама пандемије или њихове жртве на првој линији фронта? Као и оно чудесно, када су народи сиромашних држава помагали сиромашнијима, а срећом, било је и таквих излива саосећања (с тим у вези ваља споменути медицинску помоћ Србије народу Републике Српске, Црне Горе и покрајине Косово и Метохија, као и новчану помоћ житељима Баније, у Хрватској, које је на сву муку задесило и неколико катастрофалних земљотреса), јер народна изрека да се на муци познају јунаци само је препев оне вечите мудрости да је жртвовање највиши израз храбрости.
