четвртак, 15.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 04.02.2021. у 18:00 Др Александар Рудник Милановић

Стефан Немања и мач за одбрану наслеђа

Мач или крст је једино озбиљно питање које прати подизање споменика Немањи, али уз приказ Хиландарске повеље представљање повеље и крста био би својеврсни скулптурални плеоназам
(Фото М. Спасојевић)

Подизање споменика у урбаним срединама је увек  привлачило пажњу јавности. Острашћености у приступима оних који их подижу и оних који су против,  увек  је било и биће је и убудуће. Народ се споменицима или дивио, или их рушио, а често и „збрињавао”  у освајачким походима,  у којима су споменици одузимани народима  којима припадају, да би их под плаштом „заштите” наслеђа приказивали у својим музејима, уместо на отвореним или затвореним просторима где су стварани у државама  којима припадају.

Људска фигура је у скулптуралним приказима кроз историју човечанства представљана на различите начине. Од античких грчких приказа богова – бодибилдера у људском облику  кроз различите  периоде и форме као скулптуре са и без оружја,  преко римских приказа императора као филозофа и миротвораца, класицизма на дворовима Европе па до неокласицистичких скулптура и приказа попут Ахила на Крфу са копљем у руци или Наполеона у разним спокојним позама широм Француске. Оружје у скулптуралним приказима се најчешће виђа преко мачева, који се могу наћи у подигнутом и спуштеном положају на приказима Јустиције испред или на самим објектима правосуђа. Највећи подигнут споменик са хладним оружјем  је споменик у част Стаљинградске битке под називом „Мајка отаџбина те зове”, висок 88 м са мачем дужине 33 метра.

Мач у позицији ослонца  и одмора после битке, приказан је крајем 20. века  као статуа нашег „Нишлије” Константина Великог, подигнутог у част његовог именовања у Јорку у Великој Британији. Оно што је значајно поменути поводом  питања начина подизања споменика,  је да се скулптуре у савремено доба подижу од стране државе, али још чешће од стране Удружења за бригу о наслеђу управо попут споменика Константину Великом подигнутом уз финансирање таквог удружења у Јорку. Зашто Србија нема законе који би регулисали ову област  и омогућили инвестирање у споменичко наслеђе  оних који свој део пореза желе да усмере у културу, питање је које се јавно поставља већ готово две деценије, али на које још увек није дат одговор. Да јесте, легитимни извор финансирања као и одлука да се неки споменик обнови или гради био би део демократског процеса и права таквих удружења на постављање споменика одређеним личностима и догађајима сходно њиховом праву да као део заједнице изразе свој јавни став. Подизање јавних споменика је увек изазивало различите контроверзе. Од одобравања сходно политичком тренутку, до беса, противљења и рушења као закаснеле реакције дела народа на недемократско и неправедно представљање својих сународника. У таласу обрачуна са херојима из Другог светског рата, обезглављени су постаменти са бистама по парковима и трговима многих градова екс-ЈУ.

Статуа Буде из 6. века у Бамијану је минирана. Листа конфедералних споменика који су срушени или уклоњени током протеста „Black lives matter” је заиста импресивна, баш као и маса протестаната која је месецима  истрајно захтевала  једнака права у поступањима полиције према Афроамериканцима. Финале тог протеста у контексту односа према статуама које приказују неједнакост је доношење Одлуке за уклањање статуе Теодора Рузвелта  испред Природњачког музеја у Њујорку, услед композиције скулптуре у којој је приказан амерички староседелац и Афроамериканац у пратњи председника Рузвелта на коњу.  Величина приказа људске фигуре је тема која се може посматрати у контексту  умањења значаја приказане личности попут главе Јурија Гагарина постављене на Новом Београду у којој се од постамента не види приказ главе када се приђе бисти,  до Статуе уједињења у Индији на којој је представљена фигура Патела  првог заменика премијера Индије висока 182 метра.

Стефан Немања извесно је, свакако заслужује споменик, а не само назив улице. Питање величине споменика је релативно, јер на месту на којем је споменик подигнут, могла је стајати и већа фигура, посматрајући однос према визурама у којима се она може сагледати из непосредног окружења, али свакако и из позиција прилаза самој локацији трга, а посебно из правца Славије и Немањине улице. У том смислу евидентан је пропуст непозивања архитекте-урбанисте у Одбор за подизање споменика, како би се овај аспект сагледао на знатно вишем нивоу.

Мач или крст је једино озбиљно питање које прати подизање споменика Немањи, али уз приказ  Хиландарске повеље представљање и повеље и крста, био би својеврсни скулптурални плеоназам. У својој скромној каријери  мачеваоца у МК Железничар током студија архитектуре, научио сам да је мач подигнут усправно поздрав, па у том контексту покрет мача у Немањиној руци можемо посматрати као сасвим потребно и примерено представљање трајања Србије кроз време уз јасну спремност  да поздравимо  свакога ко нам долази са добрим намерама, али и спремност да бранимо оно што нам је Немања оставио у наслеђе,  које за некога  извесно не представља никакву вредност као идентитет простора државе у којој је рођен,  већ само терет,  да се због тог наводно непримереног чина, морају  правдати некоме ко је познаје боље од њих,  истовремено ценећи своју историју, далеко више од необразованих појединаца који су пали тако ниско да се подсмевају историјским личностима сопственог народа.

Директор Регионалног Завода за заштиту споменика културе Крагујевац (2000–2004)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари12
5ded8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

slobodan
Nadam se da su sve to platili sami Beogradjani.
Драгољуб
Из мноштва детаља о којима би се могло полемисати, извучен је овај. А решење са мачем је заправо умесно. Врло једноставно: да је приказан као свети Симеон Мироточиви, држао би крст. Али, пошто је приказ из периода док је још био Стефан Немања, логично је да држи мач.
Petar Pan
Manite se više ove priče. Svet pun ovakvih spomenika, samo Beč ima desetak sličnih i po stilu i po veličini, i nikom ništa.
dr Slobodan Devic
Odlican tekst i objasnjenje. Samo da dodam, srednjevekovne drzave su pocivale na dve "institucije": oruzju i crkvi, koje su jasno prikazane na spomeniku Stefanu Nemanji. Iako bi voleli da je "drzavnost" Srbije pocela sa Viseslavom (780-814) dva kljucna elementa srednjevekovne Srbije (vojske smo imali i ranije, ali ne i samostalnu crkvu) ostvarena su cinom zamonasenja Stefana Nemanje u samostalnoj srpskoj crkvi ...
Jelisaveta
Stefan Nemanja se nije zamonasio u SAMOSTALNOJ srpskoj crkvi, jer je srpska crkva skoro 20 godina posle njegove smrti postala samostalna tj. autokefalna!
zoran stokic
Stereotip. Skandinavci inkorporiraju elemente svoje narodne tradicije, gde su zanatstvo i rad shvatani kao vrline; u Karolinškoj renesansi (8/9 vek) zanastvo je uzdignuto na rang "umetnosti". "Izumi" su uzdignuti u rang - aristokrata, sveštenika, viteza. Engleska 1066. imala čak 8000 mlinova, suknara, pivara, kožara, i tsl. Praksa, ono što znate da uradite, je primarna! Od 12 veka u gradovima: "treći stalež", Univerzitet, gradske komune, postoji sadašnjost (u funkciji budućnosti) i budućnost.
Вукица
@Zoran Stokic-Немогуће је поредити Србију са Скандинавијом и Енглеском у било чему, па ни успоменикој укултури. За развој онога што набрајате је потребан мир, а Србија је, од постанка-на ветрометини, вековима била приморана да једну руку држи на мачу, а другом да се крсти и узда једино у Божју помоћ, јер је она земаљска била непоуздана и скупа, у шта се безброј пута уверила.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља