четвртак, 15.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 02.02.2021. у 18:00 Зоран Р. Томић

Косово је и даље Србија

Никола Костандиновић

„... Поједини лекари често више држе до својих дијагноза, него до својих пацијената” (Франсоаз Саган, Четири стране срца, Лагуна, 2020)

Косово „више није де факто нити де јуре у нашим рукама”, констатовао је још пре неколико година академик Владимир Костић, остајући при том ставу и дан-данас. „Косово се јесте бесправно отцепило, али тренутно /сиц!/ није део Србије”, донекле исто становиште ублажава недавно и академик Тибор Варади. Обојица уз озбиљне и јаке аргументе. Само, зебем, да није посреди једино „тренутак”.  Јер, било је Косово и организационо и функционално такво – матици неприпадајуће – и  јуче, и прекјуче. А тешко да ће и сутра, на терену, оно стварно србијанско (п)остати. Чак ни његов северни део, пројектована „Заједница општина”. Ипак, Косово сматрамо сопственим. (При чему ни ми више нисмо сасвим своји.) Косово је наша љубав, али у туђим рукама, у туђем наручју. Што ми апсолутно не прихватамо. Уосталом, Косово је записано у српском Уставу, и у његовој Преамбули, а и у сâмоме тексту. Косовску декларацију о проглашењу независности Међународни суд није ни потврдио, ни порекао. Тако да оно тиме није ни у чему променило дотадашњи национални, унутрашњи а и сопствени правно непостојећи „спољни” положај. Али кога још занима међународно право – посебно велике силе – ако оно у конкретном случају није у његову корист?! Доиста, Косово су нам нерегуларно отели. А онда смо ми почели да преговарамо с парчетом себе – такође противправно, чисто политички, нелегално и нелегитимно као с пуноважним партнером! При чему је Уставни суд је својевремено одбио и да се упусти у оцену уставности Бриселских споразума о Косову, квалификујући их чисто „политичким актима”. Који су, међутим, имали и имају следствена крупна, озбиљна и дугорочна правна дејства и правне последице на тој територији!! Косово је срце Србије, премда му извесни крунски стентови недостају. Косово је наше али је изгледа и њихово, па и међународно заштићено. То се назива дијалектика моћи и утицаја. А смета нам до бола што су многи важни међународни „играчи” признали тзв. косовску независност – и што нам је неопходна дозвола за улаз тамо. Косово је у саставу Србије, иако ван њених административних граница. Србија је чланица УН; сâмо Косово није. Оно се по постојећем Уставу Србије не би могло одвојити од Србије, поред осталог, ни без државног референдума чији је исход, сва је прилика, унапред познат: народни већински одговор „против”. Стога актуелном шефу државе и не остаје ништа друго него да се „зарекне” да он никада неће пристати на косовску независност – осим ако Србија не добије нешто одговарајуће /?/ битно заузврат?! А има ли Косову ишта равно, нематеријално и материјално упоређујуће, иоле компензационо? А хипотетичка ревизија Устава ради упрошћавања процедуре за промену/сужавање србијанских међа, такође је ризичан подухват. Косово смо више пута изгубили. Али је оно, упркос разуму, задржано (као) наше, домаће. Косово је древно поприште наших великих „добијених” битака. После којих смо се џентлменски свакад повлачили. У себе. Косово ће опет бити српско. А и већ је, да не кажем и даље је. Значи, Косово је заувек Србија, њена „замрзнута својина” коју други користи и убира њене плодове. Косово има сопствене институције и законе. За њих смо се „храбро” изборили у иностранству. Косово смо (им) очували потписујући бројне споразуме. На своју, а не на његову штету. Косово, поручује овдашњи политички врх, бранимо мудрошћу. Која нам добрано мањка. Косово су наше сузе, крв, гробови, светиње – и успомене. На овдашњу наивност и глупост која траје. Косово смо задржали у мислима, у причама, у књигама. Но, оно нам се стално враћа – као бумеранг. Као конституент Србије, Косово има два председника: нашег и њиховог. Косово је чињеница. Косово је територија, Косово је историја, оно је наша голема брига и туга. А мало ко говори о људима тамошњим и њиховим судбинским невољама. Косово је тек камичак у ципели Европе и Америке. Домаћи опанак, ма колико неудобан био са обиљем шодера у себи, мало ко уважава и разуме. Косово смо сачували за прошле нараштаје. Нека се наредни за њега (опет) сâми изборе. Под спољним притиском.

 Поред фактичких и правних момената – ма како мањкави они били – добрано вреди, истрајава и нешто треће, суштинскије: повесна ментална правда – дубоко усађена у свест и памћење српског народа. Осећај наше припадности нечему, а уједно и припадност нечега нама у свеколиком погледу, у првом реду у оном националном и културном. Да није Косово још увек Србија, не би се од ње тражило да га се званично одрекне, да призна његову на силу склепану паранезависност.

Чему дијалог ако је територија Косово већ посебна држава? Но, Србија се ипак још увек пита – и све док се у косовској заврзлами буде питала, за оно кључно, за будући статус Косова  – Косово је (и) њено! Наиме, међународно право утврђује да признање независности неке територије једне државе од стране других држава тај простор не претвара аутоматски у нову државу. Тек ако/када матична држава, сопственим уставним механизмом, званично призна засебну сувереност дела своје, (од) тада већ екс територије – односно подручје стиче независност. Што је претходни корак за задобијање равноправне „столице” у УН, као и за пуноправно чланство тако настале државе у другим међународним организацијама.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари19
0a1a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srbin(62%).......
Postovani@Dan,nepostoji sansa da se ova dva Naroda integrisu medjusobno.Ako podelimo KiM-ju na srpski i albanski deo to ce biti trampa nase za nase.Ne samo to,tu nece biti nova Republika Srpska kako hoce Nemci da nam podvale.Vec ce biti u najboljem slucaju novi distrikt-Brcko.Koji ce imati sve manje Srba u odnosu na Albance.Nece imati dovoljno snage da se izbori za svoja prava ili da spreci pripajanje Albaniji.Tada gubimo sve(zemlju,Narod i zavet).Zar nije logicno da pregovaramo sa Albanijom...!
Дан
А шта ћемо са Албанцима на Косову. Они би требали да се инкорпорирају и правно и економски у Србију! То значи промена броја бирача, општина али и економског плана који је сада само у преосталом делу Србије. Са бројем бирача, би могли, да утичу и на избор председника државе и владе. Шта је и са редовним војним роком у припреми ? Шта би било са слободом кретања у Србији ? За промене би требало једно пар година врло испланираног прелазног периода! Молим објавите !
Sofija
Milion ili manje, koliko ih stvarni ima - kosovskih Albanaca, mozemo da integrisemo, a i oni ce to uraditi kada se povluku snage iz Bondstila. Odavno su usli u demografsku tranziciju, porodice imaju po dvoje dece,Ne moze se lagati predugo. Albanci su prakticni ljudi. Kada sagledaju realnost, ponasace se racionalno. Mi mozemo da im omogucimo vise nego Albanija, koja nudi nemoguce, a stvarno i nema mnogo da im ponudi.
RosaLux
Албанци на КиМ да прихвате да су национална мањина као Срби у Немачкој!!!
Прикажи још одговора
Neva
Interesantan clanak pun mogucnosti kao : "ima i nema", "moze i ne moze", "belo i crno" . . . ali bez nekog stvarnog zakljucka.
Miraš
A Metohija?
dragan
Поштовани професоре, изузетно користан, сарджајан и пре свега неопходан текст да док нас има на Косову и Метохији да треба радити да ту и останемо. Потребно је да се што више интелектуалаца ( стручних људи) за ову тему укључи и буде део тима Србије за било какве преговоре, разговоре и слично на тему Косова и Метохије. Од пок. професора Батаковића па до овог реалног приказа "дијагнозе" професора Томића нисам прочитао бољи текст. Поносан сам што сам дипломирао на Правном факултету у Београду.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља