Суботица – Као и читава Војводина, ни Суботица ни њена околина немају довољно шумског подручја, а понашањем возача квадова и крос мотора постојећи скромни шумски појас око града додатно се уништава. Трагови њихове вожње очитавају се у бразготинама по шумама око града, на Келебији, Селевењским пустарама, Суботичкој пешчари, што су све подручја под различитим зонама заштите.
Уништавање тла посебно је видљиво у шуми на Келебији и околини језера Мајдан, насталог ископавањем песка. Ово је једно од омиљених излетишта Суботичана, који су пре десетак година Мајдан „одбранили” од плана да буде затрпан. Сада је Мајдану и околини потребна заштити од појединих Суботичана, који овде одлажу кесе са телима угинулих животиња и животињским отпацима, или вожњом квадова по пешчаном терену уништавају ниско зеленило и поткопавају висока стабла. У овој шуми пре две године старатељ ЈП „Палић Лудаш” направило је одмориште са клупама, столовима, кантама за смеће, неколико пењалица за децу. Након годину дана одмориште је у тој мери девастирано да им је Покрајински завод за заштиту природе наложио да га уклоне.
Простор Селевењске шуме обрубљује северни потез града и овде су такође видљиви трагови вожње квадова, а испод њихових точкова природа више не успева да се опорави, иако је реч о простору у првој, другој или трећој зони заштите, односно у просторима где није дозвољено кретање возилима, посебно не ван одређених стаза. „Они када уђу у шуму понашају се као харамбаше”, каже у разговору за „Политику” Дејан Вујиновић, који је седмично неколико пута пролази шумом на Палићу и околини. Објашњава да након квадова остају јаруге дубоке и метар, возачи дрвеће додатно угрожавају, обележавајући стазе засецањем дебла или јарким спрејовима. „Оне стазе које су бициклисти трасирали и средили кроз шуму и користили 20 година, када их мотораши открију постају неупотребљиве након два викенда”, оцењује Вујиновић и додаје да је ова шума једино што нам је преостало и која штити град да га не затрпа песак.
Недавно је на простору друге зоне заштите организовано такмичење у мото кросу, постављене су клупе за гледаоце, траком обележене стазе, што је све недозвољена активност, да би након завршеног такмичења све тако оставили и отишли. Квадови који на овај начин крстаре шумама често су последица предузетничког духа њихових власника који их изнајмљују. Саговорници „Политике” који нису хтели да износе имена кажу да је неретко реч о нерегистрованим возилима који се изнајмљују онима жељним адреналинске вожње и упућују их управо на овај отворени простор, наводећи да ту нема никаквих ограничења.
Готово да су и у праву, јер они који се старају о просторима понекад су немоћни пред овим возачима. Тако се догодило чак да приликом обиласка стручњака из Покрајинског завода за заштиту природе, чувара и стручних сарадника ЈП „Палић Лудаш” поред њих пројуре квадови. Ренџери имају овлашења да их зауставе и легитимишу, али они једноставно пројуре без стајања, понекад су возачи малолетни а возила нерегистрована. Упућени у овај проблем кажу да је до сада ухваћен и добио казну само један возач квада, и то у суседној општини Кањижа, који је несвестан где је, залутао у заштићено подручје.
Овакво понашање природи око Суботице наноси немерљиву штету, а истовремено оптерећује и рад стараоца над овим подручјем ЈП „Палић Лудаш”. Марта Добо, директорица предузећа, каже да предузимају мере, али и да их је премало. Старају се о пет заштићених подручја, од тога три, специјални резервати природе „Лудаш” и Селевењске шуме, као и предео изузетних одлика „Суботичка пешчара” су од националног интереса и новац за њих добијају од републике. Међутим, за свих пет подручја имају свега четири чувара. Санирање штета која настају у заштићеним подручјима, а ту спада и изношење смећа, иде на рачун сопствених прихода предузећа и за то не добијају новац од оснивача, а трошак је годишње око неколико стотина хиљада динара. „Прошли пут смо уклонили 21 тону смећа само са једне дивље депоније у шуми на Келебији. Осим тога, покренули смо разговоре са власницима квадова да им објаснимо да не могу да возе по зонама првог и другог степена заштите, а у трећој зони само по стазама. Очување заштићених врста је дуготрајан процес, потребне су године, а они то униште за час, једном вожњом. Овде није реч само о угрожености појединих биљних или животињских врста већ је показатељ у каквим условима живимо, уколико не можемо да очувамо врсте и уколико не желимо да схватимо суштину, због чега нам је битно очување животне средине”, каже Добо.
