Силовање је једно од најтежих кривичних дела, а одбрана окривљеног с једне и заступање жртве с друге стране – велики су изазови у адвокатској професији. Југослав Тинтор, адвокат са завидним искуством у кривичним предметима, који је већ годинама на функцији председника Адвокатске коморе Београда, заступа глумице Милену Радуловић, Иву Илинчић и још неколико младих жена које су пријавиле професора глуме Мирослава Алексића за више силовања и сексуално узнемиравање. Питамо га најпре како се одлучио за овакав изазов.

– Поред тога што је отац једне од жртава мој колега и пријатељ, окидач да преузмем овај случај биле су заиста специфичне околности које су пратиле функционисање школе глуме коју су похађале ове девојке и њихове подударне тврдње да су у оквиру процеса учења све биле жртве сексуалног злостављања исте особе. Предмет је заиста интересантан и због начина извршења кривичног дела, о чему нисам у могућности да јавно говорим јер је тужилаштво донело наредбу да истрага буде тајна, што ме знатно хендикепира када треба да разјасним јавности поједина питања.

Како коментаришете два најчешћа питања која се ових дана постављају у јавности – колико ће бити тешко доказати силовања после протека више година и има ли материјалних доказа који поткрепљују исказе жртава?

Нема никакве сумње да суд може донети осуђујућу пресуду на основу чињеница које је утврдио из исказа више оштећених. У овом поступку тренутно имате шест оштећених а очекује се да ће их бити више од десет. Онај ко тврди да мора бити материјалног доказа – своди реакцију државе само на она кривична дела која су пријављена истог дана и код којих постоје непосредни физички трагови злостављања. Ни закон, ни судска пракса не подразумевају овакав приступ, у нашем праву не постоји принцип формалне оцене доказа – да је једна врста доказа значајнија од друге, већ квалитет доказа суд оцењује слободно, анализирајући их сваки засебно и у њиховој међусобној вези. Наравно да је лакше доказивати силовање које жртва пријави истог дана али онај ко каже да без модрица и телесних повреда, које се констатују од лекара, силоватељ неће никад бити осуђен, тај шаље поруку да само онај ко истог дана пријави случај има шансе да добије задовољење правде, а да по протеку одређеног времена нема сврхе пријављивати. То је веома опасно и то није тачно.

Како суд, на основу закона, цени доказе у оваквом случају?

Уколико суд анализом исказа утврди чињенице које су потребне за пресуђење и буде уверен у њих – једини могући исход је да окривљени буде оглашен кривим. У овом предмету је специфично то што постоји заиста велики број оштећених чији сагласни искази говоре у прилог оптужбе, тако да ће од суштинског значаја бити анализа ових доказа и оцена њихове веродостојности. Напомињем да то није „реч на реч” већ реч против много речи. Чињеница да су искази дати детаљно и да је свако саслушање трајало по пет сати говори сама за себе, док чињеница да жртве нису тражиле заштиту идентитета приликом сведочења иде у прилог веродостојности њихових исказа јер су спремне да стану иза својих речи. Мислим да то њиховим сагласним тврдњама даје једну додатну тежину.

Има ли у досадашњој судској пракси случајева да је силовање доказано после протека више година?

Било би интересантно проверити да ли је у нашој судској пракси било случајева да је против једног окривљеног покренут кривични поступак због кривичних дела против полне слободе извршених на штету овако великог броја оштећених. Ја нисам чуо да постоји. Сведоци смо да су кривични поступци за убиства покретани и вођени по протеку дужег времена, такође без материјалних доказа, па то није представљало никакву препреку да окривљени буду оглашени кривим.

Какве су санкције прописане за дела која се Алексићу стављају на терет, а шта ви очекујете од суда у погледу одлуке о казни?

За силовање је прописана казна затвора  од пет до 15 година. Не желим да лицитирам санкцијама јер је њихово изрицање у надлежности суда. Очекујем да суд окривљеног огласи кривим на основу расположивих доказа и да ћу заштитити права жртава у овом судском поступку како би умањио штетне последице по њих и помогао да правда буде задовољена.

Како коментаришете чињеницу да жртве имају огромну подршку јавности, док у исто време медији не поштују претпоставку невиности окривљеног?

Природна реакција сваког нормалног човека је подршка овим младим девојкама које су имале довољно храбрости да отворе „Пандорину кутију” и проговоре о детаљима свега оног кроз шта су прошле. То је страшно тешко јер подразумева секундарну виктимизацију. Приметио сам да се у појединим медијима манипулише са деловима информација из изјава које су жртве дале медијима, а не тужилаштву. Додати су поједини наводи који су потпуно измишљени од стране новинара. То је последица тајности истраге, јер се у дефициту информација креирају вести да би продале новине, што није добро и мислим да штети поступку, али немам начина да то спречим. Што се тиче претпоставке невиности, ја као адвокат заиста водим рачуна да својим коментарима не доводим у питање ову процесну гаранцију, чак сам у више наврата саопштио свој став који је у односу на претпоставку невиности принципијелан, независно од стране на којој у судници седим.

Какве аргументе очекујете од одбране окривљеног?

Немам нека очекивања. Окривљени има право да се брани онда када је то за њега најповољније и на начин који је за њега најповољнији.

Можете ли укратко да опишете атмосферу у канцеларији тужиоца? Да ли жртве имају помоћ и подршку приликом саслушања у истрази? Због чега је бранилац окривљеног отишао током исказа Иве Илинчић?

Атмосфера је уобичајена. Тужилац води рачуна о томе да се свака изговорена реч прецизно унесе у записник. Одбрани је омогућено да поставља питања оштећенима. За њих је трауматично да се подсећају свих детаља, али су ове девојке свесне да је то неопходно да би се утврдила истина. Због тога је од огромног значаја подршка породице, коју оне имају док проживљавају ова искуства први пут у животу. У својим исказима изнеле су и разлоге због чега нису могле да пријаве случај раније. Колега је напустио саслушање јер је имао других службених обавеза, али је његова колегиница из канцеларије присуствовала саслушању до самог краја.

Да ли мислите да ће главни претрес бити затворен за јавност? Да ли ће жртве морати у судници да се суоче са окривљеним и да поново испричају све што су рекле у истрази?

Врло је вероватно да ће претрес бити затворен за јавност али одлуку о томе доноси суд. Сасвим је извесно да ће жртве у судници морати да понове све шта су рекле у истрази и то у присуству окривљеног, као и да ће се у том случају суочити са њим – на шта су оне спремне. Међутим, уколико нека од других жртава затражи неки облик процесне заштите – уверен сам да ће суд одобрити заштиту идентитета и примену посебних мера приликом саслушања уз искључивање сваке могућности сусрета са окривљеним и суочења са њим. Оне које заступам то нису тражиле, па ово говорим за друге девојке које се евентуално пријаве.

Сведоци смо да је овај случај покренуо лавину потиснутих траума из прошлости које сада многе жене износе у јавност. Да ли мислите да би оне на овај начин могле да охрабре и све друге које до сада нису имале снаге да пријаве ову врсту кривичних дела?

Потпуно сам уверен да крајњи ефекат овог случаја превазилази поступак који се води, као и да након овог предмета ништа више неће бити исто, када говоримо о кривичним делима против полне слободе. Уколико реакција јавности охрабри све будуће жртве да у оваквим случајевима не ћуте већ пријаве злостављања, јер је пријава један храбар чин коју јавност отворено подржава и не бави се жигосањем жртви, онда ће амбијент у овом друштву свакако смањити тамни број криминалитета код ове врсте кривичних дела, који је на жалост у Србији, по мом уверењу, још врло висок.