Нови Сад – Тих јануарских дана 1942, Нови Сад је прошао кроз своју Вартоломејску ноћ. Почео је отворени лов на Србе и Јевреје. То је био моменат у коме је стала идеја правне државе, наводи за „Политику” историчар Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада поводом 79. годишњице од злочина познатог као Новосадска рација.

Погром је трајао од 21. до 23. јануара у Новом Саду, а у околини, шајкашкој области, почео је још 4. јануара. Више хиљада људи је убијено, а Нови Сад бележи око 1.300 невиних жртава.

Идеја правне државе је тада стала, објашњава Ђурђев, јер је тадашња мађарска држава, која је и законом из децембра 1941. припојила окупиране територије Југославије, искористила све прерогативе власти ‒ цивилне, војне, полицијске и контраобавештајне снаге у смислу организованог убијања свог становништва. При том су то били цивили, тада пасивни према окупатору. Зато сматра да је назив Рација еуфемизам, мада се задржао у науци и колективном сећању.

На прочељу тог страдања, на ком су међу првима убијани угледни, образовани и богати појединци, налазили су се и православни свештеници: протојереји, протонамесници, јереји, пароси из Новог Сада, Мошорина, Госпођинаца, Ђурђева, Жабља, Чуруга.

Прота Светозар Влашкалић из Мошорина, син угледног трговца из тог места, имао је 68 година када је убијен. Он је на Мошоринском брегу подигао Цркву Светог Николе чији архитекта је био Ђорђе Табаковић и која је требало да постане женски манастир. Због свог националног рада, држава га је 1929. одликовала орденом Светог Саве четвртог степена.

„Међутим, у једној заиста филмској сцени, окупатори су дошли са већ унапред припремљеним списком, где је он био осуђен на смрт, иако је био већ у поодмаклим годинама. Прво су дошли код њега на вечеру, а када су завршили са тим, почело је мучење. Затим су га везали ланцима за кола и вукли од Мошорина до Шајкаша где су га два Немца опљачкала и убила. Све то говори да он није представљо никакву опасност за окупаторску власт у том моменту већ његово богатсво и углед у народу јесу њему пресудили живот”, наводи Ђурђев.

У знак сећања на Рацију, Историјски архив града прикупио је ове године и приказао на изложби „Страдање православних свештеника током шајкашко-новосадске рације” биографије и фотографије десетине таквих жртава овог злочина.

„Желимо да прикажемо оно што смо као друштво имали пре Рације и што смо изгубили после погрома. Убеђен сам да људи који су тада страдали не би волели да их се сећамо по сликама масовних егзекуција, или сцена где су људска тела наслагана на гомилама”, каже саговорник.

Међу жртвама у Новом Саду, у касарну у данашњој Улици војводе Бојовића, био је јереј Вељко Зуцајић, професор Богословије, родом из Сентандреје. У каријери је стигао и до Призрена, а завршио у у Сремским Карловцима. Када су га ка касарни повели са групом људи, питао је војнике шта се ту дешава, а када је схватио, позвао је све у групи да клекну и моле се. „Одјекнули су пушчани пуцњи и они су поубијани, што нас ставља готово у сцене прогона Хришћана у Рисмком царству”, каже Ђурђев.

Живот је у Рацији изгубио и Јанко Виславски из Руског Крстура, који се као студент богословије 1934. прекрстио у Јована. Долазио је из унијатске русинске породице, али започео је процес повратка унијаћених Русина у православље.

„Био је први свештеник који је купио мотор да би обилазио своју паству, због чега је био више него популаран. Покренуо је часопис за православне Русине, међутим таква његова политика га је коштала главе”, наводи директор Архива.

Једна од жртава је и прота Георгије Живанов из Жабља, родом из Мошорина. Био је ученик Велике православне гимназије у Новом Саду где је заједно са својим другарима 1942. основао ФК „Војводина”. „Био је секретар клуба када је вођена акција да се изгради данашњи стадион Карађорђе, што Војводину ставља у ред ретких клубова који у редовима оснивача има и једног свештеномученика, с обзиром на то да су жртве канонизоване 1961, као светеномученици”, наводи Ђурђев.