Када сте се последњи пут загрлили са особом до које вам је стало? Да ли бисте, да вам је прошле године у ово време неко рекао да нећете смети да пружате руке једни према другима, могли у то да поверујете? Јесте ли икада помислили да ће доћи време када ће топлина нечијег тела бити потенцијално смртоносна? Целе године слушали смо овакве ствари па су зато многи од нас и јучерашњи Светски дан загрљаја провели на дистанци.

Раније можда нисмо ни размишљали о томе колико су нам овакви тренуци драгоцени, али данашњица и време које је чак једног човека из Монтреала натерало да осмисли справу са дрвеним рамом и пластичним рукавима за безбедно грљење остарелих родитеља, натерали су нас да се запитамо колико нам значи вољена рука на рамену или око струка.

И једноставна претрага на „Гуглу” одмах ће нам дати „скицу” значаја ове врсте телесног контакта. Потребна су нам најмање четири загрљаја дневно да бисмо унапредили емотивну интелигенцију, осам да сачувамо брак, а овакви додири јачају имуни систем, подстичу стварање хормона среће, смањују стрес...

– Загрљаји су важни јер су показатељ блискости са различитим особама: не мора то бити само емотивни партнер, већ и дете и мајка, и сестра и брат и пријатељ. Та телесна блискост је важна јер човек није само оно споља видљиво, већ има и душу, емоције које су некад чак и важније од оног рационалног. Док смо имали нормалне услове живота, то и нисмо примећивали и нисмо ни знали колико нам је битно. Сада када нам је то забрањено и водимо рачуна о томе да се не грлимо, не будемо близу једни других, не љубимо се и не рукујемо, то нам веома тешко пада – објашњава Ана Кујунџић, гешталт психотерапеут, додајући да сматра да смо се удаљили једни од других јер пандемија предуго траје, и да ће нам бити потребно времена да се вратимо на некадашњу блискост.

Кујунџићева истиче да Србима ова ситуација нарочито тешко пада јер су код нас и грљење и љубљење, додиривање, а поготово оно чувено љубљење три пута нарочито важни, то задовољава емотивне потребе нас, као емотивног и темпераментног народа.

Шта нам фали, кад нам фали загрљаја?
– Постајемо тужни, а то је нарочито изражено код људи који живе сами и који због својих можда болести или страха од вируса морају да се потпуно изолују. Многи људи постали су депресивни, повучени, анксиозни, немоћни... Немоћ је нарочито штетно стање које може даље да се компликује – наглашава Кујунџићева.

Загрљаје тешко можемо надоместити, али колико год критиковали друштвене мреже, морамо признати да је њихова улога у пандемији била позитивна.

– Људи су ипак могли да се виде, да се чују, размењују емоције бар на тај начин. Чини ми се да је све ово навело и неке људе који никад нису били „онлајн” да почну да користе друштвене мреже да би могли да комуницирају са својим ближњима – истиче Кујунџићева додајући да у доба короне и дистанце, својим клијентима саветује читање књига, гледање лепих филмова и слушање позитивне музике, али и да разговарају са другима, макар телефоном, или чак довикујући се преко терасе.

Ранија истраживања показала су да људи просечно на месечном нивоу проводе сат времена грлећи се, док је просечна дужина оваквог контакта око 10 секунди. Сада је време утрошено на овај начин сигурно знатно краће, тако да ћемо, иако смо јучерашњи дан можда провели на дистанци, чим пандемија прође, морати да га надокнадимо још јачим, чвршћим и срдачнијим загрљајима. Када се вирус искорени, сигурно је да чак ни пословично опрезни и строги епидемиолог Предраг Кон неће имати шта да нам замери јер вероватно ни сам неће моћи да одоли грљењу са људима које воли.