четвртак, 15.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 21.01.2021. у 09:09 Иван Цветковић
ТЕМА НЕДЕЉЕ: КАКАВ НАМ ЈЕ ФУДБАЛСКИ СЕЛЕКТОР ПОТРЕБАН

Репрезентација нам донела много туге и понеку радост

Прва репрезентација Србије - као представници Југославије 13. априла 1930, на првом кораку ка Светском првенству у Монтевидеу, победили су Бугарску са 6:1 (Фото лична архива)

Какав треба да буде наш селектор? На то питање никада нисмо имали јасан одговор. Због тога се дешавало да нам репрезентацију у фудбалу воде и појединци и комисије (одбори, привремени стручни штаб) и искусни тренери, а и почетници, личности за које је била целокупна јавност, као и оне које нису имале ширу подршку. Некад су се звали савезни капитени, а некад су савезни капитен и селектор истовремено постојали.

Сва ова неуједначеност наговештава и лутања и разноврсне путеве кроз које је пролазила наша репрезентација, на почетку југословенска, потом српско-црногорска, а сада само српска.

До 1930, докле је седиште савеза било у Загребу, где је и основан 1919, репрезентацију су састављали људи из тог града. У међуратно време, па и нешто касније, у фудбалу је био обичај да савезни капитен (у клубовима тренери) предлаже управи састав тима, а она то одобри или промени.

Када је Југословенски ногометни савез (ЈНС), како се звао док се Краљевина Југославија није распала 1941, премештен у Београд, у Хрватској се с тим нису одмах помирили, па ново руководство и није имало другог избора него да на све дужности постави људе из Србије. Тако је и први Србин који је постао савезни капитен (селектор) именован 1930. Био је то Бошко Симоновић. Он је, такође због одбијања хрватских клубова да дају играче за потребе савеза у Београду, саставио репрезентацију Србије, која је представљала Југославију.

У првој утакмици, одиграној 13. априла 1930. у Београду, до ногу је потукла Бугаре – чак са 6:1. Био је то први и веома охрабрујући корак ка Првом светском првенству у јулу те године у Монтевидеу, где су наши фудбалери победили Бразил и у полуфиналу изгубили од домаћина Уругваја, потоњег светског првака.

Од тада па до избијања рата репрезентацију су водили углавном људи из Београда и углавном су се смењивали Симоновић и Светозар Кика Поповић, обојица чланови БСК-а. Упркос неукаљаном имену и неспорном угледу у фудбалском свету, после рата нису добили прилику да се поново опробају на тој дужности. Поповић је, истина, успешно радио у Црвеној звезди, у позније доба и у ОФК Београду, а Симоновић је једну сезону био у Вардару.

По обнављању Југославије репрезентација је поверена њиховим ученицима Милораду Арсенијевићу и Александру Тирнанићу, који су одмах по ослобођењу засукали рукаве да новој власти прокрче пут и у спорту. Први је после неколико година дигао руке од фудбала и посветио се професури, док је други читав свој радни век провео у Фудбалском савезу Југославије водећи његове разне селекције.

Шездесетих година је предност давана комисијама. Потом је решено да се то питање решава преко јавног конкурса и Рајко Митић је први изабран на тај начин.

Касније прилике је описао Вукашин Вишњевац, тренер који је седамдесетих и осамдесетих година с тимовима просечних клубова задавао муке онима из „велике четворке”. Ево какво је сведочење оставио у својој аутобиографској књизи „Од талента до аса – како?”:

„Почетком 1978. године ФСЈ је бирао новог селектора А репрезентације Југославије. У почетку кампање, бар судећи по предлогу кадровске комисије савеза, избор новог савезног капитена је требало да буде само ’ствар технике’. Требало је, али није! Планирано је да Извршни одбор ФСЈ 4. фебруара само озваничи инаугурацију Миљана Миљанића, а сходно предлогу ФС Србије и поменуте кадровске комисије, чији је Миљанић био једини кандидат. Ствари су, међутим, убрзо кренуле сасвим другим током. Да би Миљанић (или било ко други) био изабран, требало је да се усагласе ’све републике и покрајине’. Свима је, поврх тога, остављена и могућност да и сами, ако мисле друкчије, предложе ’свог’ кандидата. Тако се догодило да ФС Словеније истакне кандидатуру Бранка Елснера, НС Хрватске је предложио Анту Бићета Младинића, док су савези Македоније и Црне Горе били без својих кандидата.”

Као тренер мостарског Вележа Вишњевац је тада био кадар БиХ:

„ФС Босне и Херцеговине није предложио никога, али се званично није ни одрекао сопственог кандидата, односно права да га, ако се стекну околности, накнадно предложи. Тражили су, у ствари, да се пре поступка избора јасно истакну критеријуми и мерила за избор најпогодније личности, што указује да је прерасла у врло развијено фудбалско подручје. Отуда је њихов став, поред елемената здраве логике и принципијелности, имао посебну тежину. У кулоарима је нешто касније процурила вест да и БиХ има ’у рукама’ своја два адута – Миларан Рибара и мене! Ја сам ову вест, сасвим искрено, доживео као ’гром из ведра неба’. Иако ме нико није званично консултовао или макар наговестио став савеза, осећао сам се почашћеним, али и збуњеним.”

А, онда, ништа необично за нас:

„Ствари око избора су убзро попримиле, бар за мене, додатне и још неочекиване димензије. Уместо озбиљне стручне и јавне полемике, на сцену су ступила разноразна лобирања и агитовања која су имала мало везе са струком као таквом. То је допринело да се буквално преко ноћи сасвим ’охладим’ од помисли да будем изабран за савезног селектора, па је у медијима осванула моја категорична изјава: ’Себе сматрам још младим и неискусним за овакву одговорну функцију.’”

Вишњевац је био Миљанићев помоћник на Светском првенству 1982:

„Ја и сад сматрам да смо у Шпанији, баш као и осам година раније у СР Немачкој, имали једну од четири најјачих екипа на финалном турниру светског купа. Оба пута смо кикснули на плану односа и дисциплине, чинилаца који су бар онолико важни колико су то физичка или тактичка припрема. Унутрашња тимска кохезија се не ствара преко ноћи, али се зато може урушити у једном тренутку, посебно тамо где нема искрене и безусловне сарадње између и унутар руководства, стручног штаба и самих играча.”

Вишњевац је о тадашњем руководству оставио овакву оцену:

„Био је то и мој крај сарадње са ФСЈ. Нисам због тога жалио, напротив. Схватио сам да мени тамо није место и да је последња ствар коју не само ја него и сваки други тренер, који држи до себе, свог угледа и својих принципа, сме да прихвати јесте рад у ’нефудбалском’ амбијенту, посебно ако нема услова и начина да на било шта битније утиче.”

Ако се поверује овим речима тренера који зна каква је ситуација изнутра, а нема разлога да се сумња у ову Вишњевчеву исповест, објављену 2011, када је стара епоха бесповратно прошла, а ова нова још није наступила, јасно је да наша фудбалска организација никада није била онаква каква би требало да је. То је и суштински разлог зашто нам је фудбалска репрезентација нанела много туге и само понекад радост.

Коментари5
07ba0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nemanja
Sada je daleko najgora situacija. Nasi u savezu ne znaju ni procedure za dobijanje viza za ulazak u Sjedinjene Americk Drzave a navodno su dogovorili mec. Lazu sami sebe. Katastrofalna situacija od predsednika saveza pa do igraca i njihovog zalaganja za nacionalni dres. Dotakli smo dno i ovako se od dna necemo pomeriti. Savez mora da se ocisti komplet. Svi moraju da se sklone sto pre. Nemamo nikakve sanse da napravimo neki rezultat dok su ovi amateri sa starim prevarantima na funkcijama.
Скоро нико
Какав треба да буде наш селектор? - Па, на пример: Србин, живи у Паризу, на припреме репрезентације долази авионом (наравно, службени пут је плаћен од ФСС), да се већ афирмисао и као фудбалер у земљи и напољу а и као тренер/селектор. Ако онима који одлучују о избору не смета да селектор живи ван Србије а у Стару Пазову долази на тренинге репрезентативаца - нека им буде (само ће та и таква репрезентација бити мало бити наша, народна).
No Comment
Jedna reprezentacija, jedan selektor, sest fudbalskih saveza.
Божа
Само онај тренер са којим се константно побеђује репрезентација Немачке је добар тренер. Све остало није вредно помени.
Живко(пиши ћирилицом)
Новинар није рекао једну ноторну ствар,а то је да селектор неодлучује о тиму,јер он је код нас увек служио да аминује нечије кандидате,а који су требали да се продају у иностранству.Такав систем је урушио сваку добру атмосферу(која је најважнији фактор поред квалитета играча).Кад фудбалер нац.селекције то схвати,он губи интерес да се бори и више нема поштовање за репрезентацију.Они играчи,а који су дошли из великих евр.клубова,схвате брзо да су ту изабрани да би подметнули леђа за туђе интересе.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља