Петнаестак дана пред први рођендан малени Чех Јан Шварц крштен је, на Стефандан, у једном од најзначајнијих и најлепших српских храмова, Грачаници, а да превале око 1.100 километара из чешког града Фридек Мистека до Косова и Метохије њега и родитеље нису спречили ни снегови, празничне гужве нити пандемија. Штавише, Јанов отац, Даниел Шварц, спојио је две највеће жеље – да Божић дочека на литургији у овдашњем православном храму, а затим и да му се син крсти баш на Космету. На тој светој српској земљи је толико заволео наш народ, да се и сам, иако пореклом из католичке породице, у децембру 2018. године крстио у Високим Дечанима. Тада је куму Димитрију Марковићу, хуманитарцу из Бајине Баште запосленом у Белгији, рекао да ће бити кум и на крштењу његове деце на КиМ, уколико их буде имао.
Даниел је у Секирачи код Подујева боравио неко време од 2008. године као припадник чешко-словачког контингента Кфора. Када је напустио ту службу постао је успешни генерални заступник познатог пољског произвођача спортске опреме за борилачке спортове којима се, иначе, и бави, али никада није заборавио блискост и непосредност коју је доживео у контакту са Србима са Космета, па им се стално враћао. Увек пуних руку, са донацијама и спортском опремом. Тако је и пред Јаново крштење са супругом Зузанком Горниаковом и кумом Димитријем посетио и даривао кик-бокс клуб у Лапљем Селу. О хуманитарним акцијама Чеха и Срба у којима је Шварц и раније учествовао на Космету било је речи на страницама нашег листа, нарочито када је, уз посредство „Политике”, прикупио новац за трактор који је олакшао земљорадничке послове породици Јевтић из села Рајановце код Косовске Каменице. Најновију новчану донацију поплављенима на КиМ прикупио је са пријатељима и послао, управо, ових дана.
– У једном таквом заједничком хуманитарном подухвату на КиМ смо се и упознали пре три године. Одмах смо осетили пријатељску блискост, а ја сам њега и остале пријатеље из Чешке сваки пут кад се сретнемо водио у неку српску светињу на литургију. После годину дана ме замолио да прихватим кумство за његово крштење на КиМ и баш ме изненадио. Овога пута његову породицу сам прво угостио код куће у Бајиној Башти, где смо нас двојица, баш са топлином у срцу, присуствовали Божићној литургији у тамошњем манастиру Рача, између осталог, познатом по томе што је у њему у младости монашке дане проводио патријарх Павле. Сутрадан смо сви заједно продужили на Косово и Метохију, где се крстио мали Јан – појаснио је кум Димитрије Марковић.
Кумство је данас у великом броју случајева, наглашава он, нажалост, сведено на раван обичаја па према томе ни кум нема више ону улогу коју би требало да има, а то је да води рачуна о томе да његово кумче буде упућено у учење православне вере и живот у складу са Јеванђељем.
– Кум постаје духовни отац кумчета, а духовно сродство се у цркви рачуна као и крвно сродство и преноси генерацијски. То значи да и потомци кума и кумчета улазе у духовно сродство. Другим речима, бити некоме кум је част али истовремено и обавеза – истиче Марковић.
Зузанка и Даниел очарани су непосредношћу и присношћу коју су, нарочито у мањим местима, доживели од наших људи. Кажу да у Чешкој никада нису доживели да непознате особе тепају њиховом сину и помазе га по главици. А љубав и вера у српско гостопримство само су учвршћени када су им власници мотела у ком су одсели на КиМ спремили и пуну кесу грицкалица, да имају за пут.
– Србија са Косовом и Метохијом је за мене земља са много дивних историјских споменика, попут манастира, али и природних лепота. Срби су веома пријатељски настројени и добри људи. Осећамо снажну везу између наших народа – изјавила је за наш лист мама Зузанка Горниакова.
Тата Даниел нам је рекао да је неизмерно почаствован што му је дете крштено у Грачаници и да је то за њега велика част.
– Волим српски народ исто колико и чешки. Волим вас, заиста, колико и Чехе. Велики сам родољуб и захваљујући овоме осећам још већу блискост и јачу везу између мене и Срба – из срца је проговорио Шварц.
А мали Јан, као да већ осећа ту чудну љубав коју његови родитељи гаје према српском живљу. Па им је неколико часова по раздвајању од куме Раде, Димитријеве супруге, јасно ставио до знања колико му фали њено певање „Таши, таши, танана и свилена марама” да су је и пре доласка у Чешку позвали телефоном и замолили да сними и пошаље им његову сада већ омиљену песмицу.
