Далида ме чека у БМЦ-у, морам да пожурим. Гледам шта ћу да обучем, неко куца на врата. Достава са Таобао, обожавам Таобао, све што нисам ни знала да постоји може тамо да се нађе.
Узимам маску и излазим из стана, поздрављам баку комшиницу и њеног унука у приземљу. Сваког дана раде заједно, скупљају и преслажу пластичне боце. Бака је строга, осетим то у тону којим му се обраћа, свакодневно су заједно док су му родитељи на послу.
Поздрављам портира на капији, и он поздравља мене. Стално је насмејан, живи ту у соби иза портирнице, увек је на послу и увек је насмејан. Једном ми је помогао да пронађем пакет који ми је стигао а нисам знала где су га оставили. Ја му се обраћам на енглеском, могла сам слободно и на српском, а он мени на кинеском. Разумели смо се савршено!
Већ сам на пешачком прелазу, самопоуздано пружам први корак и дижем леви длан као знак да покажем возачу да мора да стане. Другачије ћете тешко прећи! Насмејем се благо себи у браду на сећање од пре две године, кад сам први пут видела ту улицу и помислила да је никад нећу прећи јер се возачи једноставно не заустављају, мораш да их зауставиш ти!
Ветар носи мирис баозија из радњице преко пута улице. Не могу да се не зауставим ту. Мајка, отац и син, ту су од јутра до вечери, само они раде. Отац чисти и припрема састојке, мајка пуни, а син проверава огромне кошаре од бамбуса у којима се баози кува на пари, и продаје их. Поздрављам их: „Нихао! Лианга”, и показујем која два да ми спакује. Дечко зна неколико речи енглеског. Баози је врео, али не могу да чекам да се охлади.
Уживам у сваком залогају док прелазим још једну улицу на путу до метро станице Схилипу.
Рано је јутро а већ је све тако живо, лево на великом платоу старији суграђани су изашли да упију то мало драгоценог сунца пре него што наступи дуга и хладна зима у Пекингу. Неки чекају у реду да их ошиша мобилни фризер, односно фризер њихове генерације. Импровизовани салон на улици, две столице и бакица која спретно барата маказама.
Мирис воћа из воћаре шири се улицом, доминира дуриан, чини ми се да је увек у сезони, већ сам се навикла на тај мирис. То је сада за мене мирис обиља, обиља воћа и поврћа која налазим у кинеским продавницама.
Старији човек црне косе са малом белом пудлицом у крилу поздравља ме смешом. Увек је насмејан и сваки пут поздрави и мене и мог мужа, кад год прођемо поред његове продавнице цигарета и алкохола. Наравно, породични посао. Једном сам видела његовог сина како са маском за хидратацију лица услужује муштерију.
Насмешила сам се, не толико због чињенице да он на послу носи маску и хидрира лице, него више због чињенице да ми то више и није толико чудно.
Заправо, мислим да је супер, зашто да не, ту ионако проводи скоро цео свој дан! Кад проведете неко време у Кини, и видите све и свашта, ништа вам више није чудно и ви се опустите. Више не брините шта ће неко да каже и помисли ако идете улицом и певушите. Пева вам се јер сте весели и не занима вас шта други мисле о томе.
Испред фризерског салона поред чују се песма и повици. Тако је сваког јутра, лети сви запослени изађу испред локала, зими су унутра, певају и договарају се, тако ми делује! Не знам шта запослени мисле о томе, али изгледа као да им не смета.
Силазим у метро станицу, старија госпођа чисти рукохват покретних степеница, погледи нам се укрстише, насмешимо се једна другој. Пожелела сам да је фотографишем, њено лице било је из неког другог времена, из прошлости, далеко од модерне Кине каква је данас.
Станицом одјекује глас са звучника који најављује возове, чујем Јин’анкиао мој правац, али нема шансе да стигнем, нисам ни чекпоинт прошла. То је у Пекингу обавеза на свакој метро станици, скенирање торби и људи. У почетку ме нервирало, али сам се навикла. После ми је било чудно кад сам у Шангају видела да само торбе скенирају.
Стављам своје слушалице и палим музику. На платформи је гужва, воз долази после два минута. Препун! Улазим, нема шансе да чекам наредни још два минута, осим тога возила сам се у горим и пунијим београдским градским превозима.
Овде је макар културица, можда вам је нечији лакат у бубрегу али свако гледа своја посла, односно свој телефон.
Пекиншки метро је најбољи метро у коме сам се икада возила! Гужва је искључиво у време шпица. Не могу да дохватим телефон из унутрашњег џепа. Можда бих мало бацила поглед на „Тик ток”, омиљену забаву већине док се возе метроом.
Помислим како је у Србији још ноћ, шта ли раде Беба и Бела, да ли спавају на својим местима. Беба је сигурна скочила на кревет, кеви испод ногу. Бела је на свом месту, а Ајсица сигурно у својој кутији (кревет од палета направљен специјално за њу).
Из тог мог сна о кучићима тргне ме глас са разгласа, Донгси. Излазим из воза и утапам се у масу, сви журимо ка линији 5. Нема стајања, маса ме носи. Ево га воз, врата се затварају. И ево ме, већ на Беиxинкиао, вожњу плаћам „кју-ар” кодом са телефона. Што се више возите, вожња вам је све јефтинија!
На излазу са станице мирише храна, а људи, скутери, бицикле, иду у свим правцима. Размишљам да ли да узмем бицикло. Ипак ћу да прошетам, касније ћу ићу на своју омиљену руту око Тиан’ананмена и Забрањеног Града.
Дан је прелеп, ведро и сунчано небо, уживам у зрацима сунца док шетам кроз хутонг, уске улице са препуним двориштима. Хаос и лепота на једном месту. Очаравајуће улазне капије и врата. Историја на сваком ћошку. Мирише храна, смрди смеће, доставна возила и бициклисти се мимоилазе, ту понеко прошета и у пиџами, мале пудлице и хутоншки пси се поздрављају.
Препуне кесе поврћа остављене раном зором испред малих ресторана. Ред се већ формирао испред мале пиљаре на ћошку где се продаје неки специјални сос. Због тога је ред испред. Хутонг се одавно пробудио.
Срећна сам што могу поново да шетам овим улицама јер је месецима у јеку ковида није било могуће ући у било који кварт, осим онај у коме живите.
Стижем до Далидиног центра, седам у двориште испод великог дрвета, она нам доноси џезву са кафом. Причамо о предстојећем курсу. Срећна сам што живот полако почиње да личи на оно што смо навикли пре пандемије, макар овде, макар на тренутак.
Ања Шушак Кубурућ, Пекинг
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
