Полемике у вези са постављањем споменика уобичајена су појава у нашој (и не само нашој)  култури. Недавно постављени споменици Бориславу Пекићу на Цветном тргу и патријарху Павлу у Ташмајданском парку изазвали су жучне расправе и оспоравања, мада се изречених аргумента про ет контра данас мало ко и сећа. Чак и споменици који су временом постали симболи Београда као што је споменик Кнезу Михаилу на Тргу републике и, посебно, Победник на Калемегдану, у време постављања били су предмет, из данашње перспективе, бизарних оспоравања. Неки су оспоравали нагост фигуре Победника, други очигледан антички узор и одсуство националних елемената, а одређеним круговима сметало је чак и етничко порекло аутора.

Не чуди, дакле, да и постављање споменика Стефану Немањи на Савском тргу није прошло без оспоравања. Летимичан осврт на критике открива неколико праваца напада. Најраспрострањеније су примедбе које се односе се на цену споменика којима се доводи у питање било висина и недовољна видљивост трошкова, било сврха утрошеног новца. У оба случаја реч је о аргументима који се уобичајено користе у дневнополитичкој утакмици. У строгом смислу речи, оне се, међутим, не тичу самог споменика јер би се, на исти начин, могла доводити у питање било каква градња и оспоравати било који јавни посао.

Правац критике за који се чини да је више у вези са самим спомеником могао би се назвати естетско-урбанистички. Укратко, храбрији критичари оспоравају уметничку вредност споменика, а поред тога указује се да својим димензијама нарушава наводни урбанистички склад тог дела града. Сада када је постављен, добар део тих критика је изгубио на уверљивости. Заправо посматран у широј перспективи споменик не нарушава  колорит стилова којима може да се похвали само више пута рушени и обнављани град. Извесно је да ће се о томе и даље полемисати, као што је  уосталом извесно и да ће те полемике остати у круговима еснафа без већег утицаја и значаја за јавност.

Озбиљнија критика морала би да се издигне изнад финансијског и естетско-урбанистичког – а заправо, када се извуку поенте, дневнополитичког нивоа. Морала би, другим речима, да препозна и оспори културно-политички и идентитетски смисао коју овај споменик има. У већини случајева критичари кажу: нисам против изградње споменика, али… И као да се у томе „али” оспорава смисао онога за шта наводно јесу, а наглашава оно што је мање битно. Као и свему, и овом споменику се могу наћи замерке, „али” оно што је важније је чињеница да се појавио.

Као што Андрић на једном месту каже: „Нема случајних грађевина, издвојених из људског друштва у коме су никле и његових потреба, жеља и схватања …” У том смислу ни споменик Стефану Немањи није случајна грађевина већ представља израз жеља и схватања данашњег српског друштва.

У поплави свеколиких написа чини се да су једино – свако на свој начин, али подједнако отворено – Слободан Антонић и Јелена Ђуреиновић истакли значење и импликације које прате подизање овог споменика. За Антонића однос према споменику представља вододелницу између, с једне стране, (југословенске) аутоколонијалне културне елите и, с друге стране, национално освешћеног народа. За Ђуреиновићеву, иза маске националне величине коју би требало да представља, споменик прикрива националну срамоту која се могла ублажити да је уместо њега подигнута спомен-костурница албанским жртвама из деведесетих година прошлог века.

Ма колико супротстављена и несравњива, оба гледишта причу о споменику повезују са сукобима – било културним, било националним. Чини се, међутим, да смисао и сврху овог споменика, треба тражити управо у превазилажењу подела и сукоба.

У том смислу споменик представља израз већински присутне, али недовољно артикулисане тежње да се учврсти и ојача српски национални идентитет. Попут других народа који су из Југославије изашли у државним границама, и у Србији постоји специфичан, али општи проблем (поновне) изградње националног идентитета. И док се у другим државама национални идентитет и хомогенизација граде на замишљеном отпору према замишљеној српској хегемонији, а у случају Северне Македоније на, од суседа оспораваном, трагању за коренима у античком добу, Србија поново, (али видеће се, суштински различито) у први план истиче своју неспорну средњовековну баштину.

Стефан Немања у том погледу представља идеалну фигуру. Он се не дотиче ниједне од српских подела – ни династичких ни идеолошких ни политичких. Напротив, реч је о утемељивачу најзначајније српске средњовековне династије иза које остају неспорни материјални трагови. Истовремено, његов лик и дело не могу се повезати са хегемонистичким и освајачким претензијама какве су имали други важни средњовековни и модерни српски владари. У том смислу изградња обновљеног националног идентитета битно се разликује од деветнаестовековног национализма који је афирмисао и истовремено се градио на Косовском миту и Душановом царству.

Ако споменик у народу пробуди емоцију, а лик Стефана Немање у нашој култури буде препознат као симбол градитељства, дипломатске умешности, националног уједињена и патриотизма, онда ће све остало, о чему се сада полемише, бити мање важно.

Професор на Филозофском факултету у Београду