Те године су ми супруга и деца отишли у Србију за Божић, а ја остадох сам у Мелбурну. Колега са посла, Чилеанац Рикардо, на моје изненађење, позвао ме да дођем код њега на божићни ручак. На најлепши начин сам га одбио, осећао сам се мало непријатно, нисам желео да им сметам јер Божић се овде прославља само у кругу најуже породице, а ја сам му супругу и троје мале деце знао само из слика и приче, а и живео је на другом крају града па ме је и мрзело да тако далеко идем.
Рикардо је као и већина Латиноамериканаца католик и то онај, што би рекли загриженији, а са посебним поштовањем за светог му оца Папу. Кад сам га одбио био је толико навалентан („жалосно је да будем сам за Божић, причао сам деци о теби, волела би да те виде”), па сам на крају одлучио да се жртвујем и одем. Ваљда ће то на добро да испадне.
Накуповао сам пригодне поклоне и дођох у пространу породичну кућу на крају града где су ме сви заједно пред вратима дочекали. Деца су се искрено обрадовала поклонима, Рикардо ја смо пре ручка попричали у башти јер је у Мелбурну врело за Божић. Испили смо неколико чилеанских ракија, онда дође и богати ручак после којег пређосмо на чувено Чилеанско вино.
Деца су ми се хвалила својим школским цртежима, Рикардова супруга је била поносна на своја плетења, а Рикардо и ја смо дискутовали о Сребрници, фудбалу, послу...
Чашу по чашу и дођосмо и до вечере. А онда, закључисмо да нисам у стању да возим па на инсистирање фамилије остадох ту и да преспавам. Ујутру устајем мамуран, доручкујем са целом породицом, чак на брзину показујем најстаријем сину математику, кћеркици цртам. Растајемо се као најрођенији, пакују ми храну и вино, договарамо се да нас посете када ми се породица врати.
Седам у ауто и крећем право у центар града где је радио станица на којој се емитује програм „Глас Равне горе” где сам уредник и водитељ. Стижем мало раније, сасвим довољно да у студију утаначим детаље око програма. У студију ме чека вредни председник радио групе који углавном да одговара на позиве и ту је да помогне ако нешто затреба. Он је уједно и председник локалне четничке организације.
Одмах ме пријатељски опомиње да никако не поменем да је овима Божић, а ја одговорим да нисам ваљда луд да католицима честитам празник, а ионако сам им припремио намерно текст из неких румунских новина да је Папа Војтила радио у нацистичкој фабрици која је производила отрове за логоре. После текста сам пустио песму „На планини на Јелици”. Једва дочеках крај програма, јесте оно Чилеанско вино одлично, али ако се претера није лако, па једна чекам да одем кући да се наспавам.
Излазим из станице, звони телефон, јавља се Миљан, брат из Сиднеја који је дошао у Мелбурн за празнике. Из позадине чујем песму „Иде војска од Никшића” , весело друштво се окупило на фарми сат вожње од Мелбурна. Каже слушали су програм, захваљује се на песми којом сам га поздравио и наравно обавезно да дођем, чекају ме.
Довезох се некако до фарме, дочекују ме као ослободиоца. Вадим оно Рикардово вино да пробамо, сви су одушевљени и питају ме одакле је.
Кажем им да сам био код пријатеља католика на божићњем ручку па ми је то вино дао, а сви се онда грохотом насмејаше јер знају да имам смисао за хумор.
Предраг Вучинић, Мелбурн
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
