Леп текст о незаборавном новинарском поети Мирославу Радојчићу, објављен у „Погледима” 30. децембра прошле године, под насловом „Новинар са лептир-машном”, инспирисао ме да се и сам огласим.
Тим пре, што уз све блиставости Радојчићевих текстова, аутор прилога, некадашњи Сарајлија, а сада Парижанин Ђорђе Телебак, помиње и да је тај новинарски бесмртник рођен у Сарајеву, као и да је био голман у подмлатку сарајевске Славије.
У властитом комплету „Спортске ревије” из 1940, пронашао сам Радојчићеву фотографију као голмана, од пре осам деценија. Објављена је 31. октобра 1940, у 33. броју те ревије, коју су уређивали великани спортског новинарства Бора Јовановић и Љубомир Вукадиновић.
А уз слику је објављен и краћи портрет тада младог голмана, у рубрици „Сарајевска страна”, коју је уређивао Миливоје Јеленковић.
Уз тај давни архивски снимак, шаљем и два подсећања на сусрете са Радојчићем, током његових боравака у родном граду, нажалост врло ретких због његовог дугог избивања из Југославије, као „Политикиног” већ „вечног” дописника из иностранства.
А ваљда је само случајност хтела да се сусретнемо последњег августовског дана 1972, по Радојчићевом повратку са Исланда, где је пратио меч Фишер – Спаски, а 25 дана пред фудбалски дуел у Купу шампиона Жељезничар – Дерби каунти.
Већ сутрадан сам у „Ослобођењу” објавио интервју, под насловом „У Дербију не играју неки богови”, али због тог призивања богова у наслову, морао сам да тражим и специјално одобрење од главног уредника да остане тај наслов.
Радојчић се већ наредне седмице вратио у Лондон, а убрзо је почео да шаље, већ у свом прелепом стилу, сторије како се Енглези припремају за меч на Кошеву, док је мени припала улога да утакмицу најављујем за „Политику” из Сарајева и, на крају, да извештавам.
Дерби је победио са 2:1 головима Хинтона и О'Харе, а у „Политикиној” кабини на Кошеву, поред мене је, с „лептирушом”, седео славни острвски спортски новинар Џефри Грин, која је остао упамћен и по оној антологијског реченици о Пелеу и његовим саиграчима, када је записао да је чаробност њихове игре једноставно немогуће описати, јер би то било исто „као да се тражи боја како би се описао ветар”.
Други незаборавни сусрет са својим идолом имао сам маја 1986, уочи тениског меча Југославија – Чехословачка у Девис купу, када је Југословене предводио Боба Живојиновић.
Четири сата пре тог дуела у Зетри одвезли смо се фијакером до Врело Босне, где смо у романтичном ресторанском декору, гледајући смарагдну воду и лабудове, ћаскали највише о лепој али изазовној професији - новинарству.
Приликом повратка десио се и један шаљив догађај, испред хотела „Топола”. Излазећи из фијакера, Радојчић је запањеном фијакеристи рекао: „Молим вас, сада ми платите вожњу, јер све је било толико лепо да ви мени треба да платите, а не ја вама”! А потом је платио вожњу...
Слободан Стајић,
публициста,
Сарајево
